ponedjeljak, 21.01.2008.
Nije mi jasno...
Vozim se ja neki dan u tramvaju. Ovom novom tramvaju, niskopodnom i glupo konstruiranom, u kojem je sve nerazumno usko. I tako, vozim se ja u tramvaju, nije velika gužva, a ja stojim blizu vrata.
Na Trgu ulazi jedan lik. Uobičajeno-izgledajuć, oko 40-godišnji. Želi proći pored mene, ali mu moja torba ne da. I ja sad petljam i izvlačim torbu, okrećem se u želji da napravim mjesta za njegov prolaz i konačno uspjevam i propuštam ga nakon par trenutaka prtljanja.
Pogledam ga u lice.
Lik me pogleda i točno mu se u očima vidi da je na pola puta - ne zna jel` bi opsovao ili se nasmijao.
Ja se nasmijem, široko, od uha do uha i velim "Uf, petljanac." sliježući ramenima na vlastitu nespretnost.
Lik se nasmije, široko, naglas, sve mi je bilo toplo oko srca i veli "Ma, ok je."
Prođe pokraj mene i stane malo dalje, onako nasmijan i zadovoljan kako se situacija riješila.
Do kraja vožnje, udubljeni svatko u svoje misli, djelovali smo zadovoljni samima sobom i povremeno se cerili, pogledavajući se i prisjećajući se toga.
Što mi nije jasno?
Nije mi jasno zašto danas ljudi u pravilu ("po default-u" :) kreću od toga da se moraju ljutiti i urlati na nekoga ako nije sve za njih spremno i svijet im nije prostro crveni tepih.
