D e m i j a n & M i k e l a

Stvarno je krenuo u tempu...

Ponedjeljak; traženje adekvatnog kreveta za mladog princa, 4 sata bauljanja po Kiki i Solidumu, natezanje metra i upisivanje bilješki, mjera, cijena, crtanje....
A opet, imati na umu da se ukombinira u ovaj naš malecki stan.

Utorak; oporavljanje od dana prije... ufffffffff

Srijeda; kupovina u dm-u potrepština za rodilište, nabavljanje još nešto sitne opreme za Mrvicu iiiiiiiiii jel mi vjerujete da se ne mogu sjetiti kaj je bilo još u srijedu-al nešto je-jer sam opet bila mrtva umorna...

Četvrtak; dronckanje u busu koji ide svakih sat vremena , dolazak u Kiku, još jednom mjerenje i definiranje svega uz sok, odluka pada i obavljeno peglanje kartice.
Razmještaj, montiranje i nadoštukavanje tamo negdje do krajem drugog tjedna.

Petak; doktori, ja na kontrolu, Zvrk pedijatru-ima streptokok, dobio antibiotik, (treba biti 10 dana doma), trčkanje po poreznoj, nabavka za ručak, i veselje za kraj Stigla nam navečer KOLICA iz Umaga !!!!

Eto opet u kratko... al tak sam mrtva umorna da se mislim u roku 5 minuta pridružiti čovječuljku koji je zanjonjao u našem krevetu... bude tata premještao kad se vrati, a ja još moram malo ostati budna.... antibiotik na redu u 23 valjda ću izdržat... sreća što postoje budilice...

Joj jedva čekam da se sve počne slagati kak treba.... pa da malo uživam u miru i složenim stvarima... jer stvarno više ne mogu niti toliko hodati, niti tražiti, niti kupovati, a i sve me zateže, Mrvica sjeda na svoje mjesto pa i to otežava, i eto, još malo i na kraju putovanja smo 2 in 1!

Evo, već sam mirnija, polagano sve sjeda na svoje mjesto. Samo želim da svi budemo time zadovoljni, koliko god je to moguće...
Ormari riješeni, nosilica i kolica su tu, robica za početak spremna, kinderbet u podrumu, ovaj tjedan mi se čini završnim-kad krevet sjedne na svoje mjesto i stvari se slože gdje što ide...

Besame, Besame mucho
Como si fuera esta noche la ultima vez.
Besame, Besame mucho
Que tengo miedo perderte, perderte otra vez...

Besame, Besame mucho
Como si fuera esta noche la ultima vez
Besame, Besame mucho
Que tengo miedo perderte, perderte otra vez...

Quiero tenerte muy cerca
mirarme en tus ojos
verte junto a mi
Piensa que tal vez mańana yo ya estaré lejos
muy lejos de ti.

Besame, Besame mucho
Como si fuera esta noche la ultima vez
Besame, Besame mucho
Que tengo miedo perderte, perderte otra vez...

Quiero tenerte muy cerca
mirarme en tus ojos
verte junto a mi
Piensa que tal vez mańana yo ya estaré lejos
muy lejos de ti.

Besame, Besame mucho
Como si fuera esta noche la ultima vez
Besame, Besame mucho
Que tengo miedo perderte, perderte otra vez...

Eto to sam ja...

Zakaj? Vidite kalendar desno?? Sad slijedi garant pitanje-kaj se desilo od zadnjeg posta... e, pa, barem jedna stvar je... ostalo stoji i čmrlji, a to me čini nervoznom.

A ne mogu ništa, jerbo nemogu više voziti, pa onda ovisim o vozačima, a nemogu više niti hodati baš previše-i to me još više nervozira. Nisam navikla biti tak vezana uz stan i još na toliko dugo. Ok, ono sa kičmom je druga stvar-boli te pa moraš, al sad me ne boli, samo jednostavno više neide, a obzirom na prvi puta kad sam skakala do skoro zadnjeg dana-sad mi je to nešto novo-teško.

Daklem, svi oni planovi koje sam smišljala pred 2 tjedna, a na popisu sam imala podosta toga, realizirano je jedno: ormari za klince su u sobi, smontirani, oprani, ispolirani, složene stvari od Zvrka unutra, a stvari za bebu... nikako da odemo po to. Eto, jučer smo imali najbolju namjeru, dogovarali se tjedan dana da odemo po stvari, al obzirom da je Tata počeo raditi trebalo je te planove drugačije posložiti (opet ovisnost o drugima), tako da do stvari nećemo tak skoro doči obzirom da nam nisu prijatelji baš blizu.

A ja bi tak rado da mi je sve već barem približno gotovo... da polako slažem i ne šizim, al ne mogu si pomoć... sjetim se da mrvica može doči bilo koji čas-ko veli da će čekati termin? A ja nemam ništa osim-ajde imam ormare u koje nemam kaj staviti još uvijek.

Porodiljski mi je počeo prošli tjedan, sve mi se čini da će ova naša Mrvica malo požuriti. Tak se nekak osijećam, valjda i od tuda panika da neću stiči sve što trebam napraviti.. a di je još priprema za rodilište-kinderbet kojeg nemamo još uvijek kamo staviti dok ne izbacimo Zvrkov krevet, a u naš beba ne stane.. i sve me to još više čini nervoznom. Voljela bi da mogu kontrolirati emocije, al imam takvu buru u glavi i želucu da je to prestrašno. Onda vrtim dobre stvari, veselim se svakavim glupostima, samo da ne mislim na to da je vrijeme da se sve to počne završavati, ane da tek počinje... No okolnosti su takve da je eto, situacija kakva je. A sve mi se čini da će sve opet biti kao i prvi puta-sve na knap, sve na brzaka, sve stihijski i sve u 2 dana dok sam u rodiiištu. A cijelo vrijeme samo razmišljam o tome da je to najgora moguća varijanta jer Tata sumnjam da će dobiti tjedan dana kad se vratimo iz rodilišta (što je bio slučaj prvi puta) da bude s nama... tak da će biti jako veselo.

Sve u svemu, hrpu toga mi se mota po glavi, a mislim da ću ovaj puta krenut u grad pa kud puklo da puklo, ja jednostavno moram napraviti sve što mi moja glava i tijelo govore-a to je da je vrijeme da završavam-čak i ono što nije niti započeto jer smo blizu.

Ovo je jedan ego-post, sve samo o meni... a ja sam cijela ukočena, rastavljaju mi se kukovi i kičma, sva se rasklimavam-eto pripreme za dolazak potomka. Ne mogu jesti, želudac mi je u nosu, kukovi me bole i ne mogu ležati na boku, ne mogu niti na leđima, a trbuh sam odavno prekrižila (omiljeni položaj za spavanje).

Eto jadikovki, katastrofa sam, znam, ne mogu si pomoć, trudim se ali neide mi, jednostavno-TO nešto je jače od mene. I dalje se veselim bebi, i Zvrk, jako... pogotovo kad sam mu rekla da je još malo vremena dok se beba ne rodi. Što bi ja bez njega? Bez njegovih zagrljaja, poljubaca i brižnosti... o okrugloj mami (ne, ja nisam za njega debela, samo imam veliki trbuh

Nešto pozitivnije drugi puta... nadam se da će nervoza proči do tada... ili da će barem još nešto biti sređeno-očito samo to pali sad kod mene

Počela sam pisati hrpatinu toga, na kraju sam izbrisala.
Puno toga ima, a sve nekako ne mogu povezati u neki normalan post, pa ću ostaviti za neko bolje vrijeme, i napisati samo crtice.

- ošišala se cijela obitelj, Zvrk napokon ima svoju frizerku i ja sam oslobođena dosadašnjeg dugogodišnjeg šišanja u kadi,
- doma se sprema totalni razmještaj
- pol stana sam demolirala i odvalila dio zida, slučajno... al ne glavom-srećom
- opet sam u fazi ne spavanja, uz to i uvaljivanju starijeg potomka u naš krevet, nespavanja još nerođenog mi potomka, bolovima u kukovima i nikako da se namjestim... a uz to i privikavanja na drugi krevet...



- još uvijek išćekivanje čovjeka od alata i zanata da izmjeri i napravi ormare i još par sitnica koje ne možemo kupiti jer-takve dimenzije ne postoje
- savijet: nikad nemojte prati navlake za jogi, 100% ih nećete moči navuči natrag pa ćete trenirat živce ili kupovat-šivat-kombinirat novo-nešto što će koštat koda ste kupili novo novcato (a samo ste htjeli oprati da bude čisto )
- kad se sve zbroji i oduzme... shvatite da je odjednom ostalo premalo vremena za sve stvari koje planirate-ili ste planirali stići i sad sve treba podosta hitro obaviti
- kad trebate neke ljude-odjednom, koda su propali u zemlju, a do tada su bili svaki dan na raspolaganju...
- mislim da ću nešto napraviti u slijedećih tjedan dana, neznam dal će to biti pametno , držite mi fige da odluka bude racionalna, funkcionalna i isplativa...


A sad ono ljepo... Zvrk je toliko zaljubljen u trbuh da imam osjećaj da je ovo bilo savršeno vrijeme sa bebu, jer prije nije bio spreman za dijeljenje ljubavi na ovakav način.. divno ga je gledat raznježenog i pažljivog, nesebičnog, kao nikad do sada...
Vjerujem da će takav ostati i kad nam stigne beba...