D e m i j a n & M i k e l a

Eto to sam ja...

Zakaj? Vidite kalendar desno?? Sad slijedi garant pitanje-kaj se desilo od zadnjeg posta... e, pa, barem jedna stvar je... ostalo stoji i čmrlji, a to me čini nervoznom.

A ne mogu ništa, jerbo nemogu više voziti, pa onda ovisim o vozačima, a nemogu više niti hodati baš previše-i to me još više nervozira. Nisam navikla biti tak vezana uz stan i još na toliko dugo. Ok, ono sa kičmom je druga stvar-boli te pa moraš, al sad me ne boli, samo jednostavno više neide, a obzirom na prvi puta kad sam skakala do skoro zadnjeg dana-sad mi je to nešto novo-teško.

Daklem, svi oni planovi koje sam smišljala pred 2 tjedna, a na popisu sam imala podosta toga, realizirano je jedno: ormari za klince su u sobi, smontirani, oprani, ispolirani, složene stvari od Zvrka unutra, a stvari za bebu... nikako da odemo po to. Eto, jučer smo imali najbolju namjeru, dogovarali se tjedan dana da odemo po stvari, al obzirom da je Tata počeo raditi trebalo je te planove drugačije posložiti (opet ovisnost o drugima), tako da do stvari nećemo tak skoro doči obzirom da nam nisu prijatelji baš blizu.

A ja bi tak rado da mi je sve već barem približno gotovo... da polako slažem i ne šizim, al ne mogu si pomoć... sjetim se da mrvica može doči bilo koji čas-ko veli da će čekati termin? A ja nemam ništa osim-ajde imam ormare u koje nemam kaj staviti još uvijek.

Porodiljski mi je počeo prošli tjedan, sve mi se čini da će ova naša Mrvica malo požuriti. Tak se nekak osijećam, valjda i od tuda panika da neću stiči sve što trebam napraviti.. a di je još priprema za rodilište-kinderbet kojeg nemamo još uvijek kamo staviti dok ne izbacimo Zvrkov krevet, a u naš beba ne stane.. i sve me to još više čini nervoznom. Voljela bi da mogu kontrolirati emocije, al imam takvu buru u glavi i želucu da je to prestrašno. Onda vrtim dobre stvari, veselim se svakavim glupostima, samo da ne mislim na to da je vrijeme da se sve to počne završavati, ane da tek počinje... No okolnosti su takve da je eto, situacija kakva je. A sve mi se čini da će sve opet biti kao i prvi puta-sve na knap, sve na brzaka, sve stihijski i sve u 2 dana dok sam u rodiiištu. A cijelo vrijeme samo razmišljam o tome da je to najgora moguća varijanta jer Tata sumnjam da će dobiti tjedan dana kad se vratimo iz rodilišta (što je bio slučaj prvi puta) da bude s nama... tak da će biti jako veselo.

Sve u svemu, hrpu toga mi se mota po glavi, a mislim da ću ovaj puta krenut u grad pa kud puklo da puklo, ja jednostavno moram napraviti sve što mi moja glava i tijelo govore-a to je da je vrijeme da završavam-čak i ono što nije niti započeto jer smo blizu.

Ovo je jedan ego-post, sve samo o meni... a ja sam cijela ukočena, rastavljaju mi se kukovi i kičma, sva se rasklimavam-eto pripreme za dolazak potomka. Ne mogu jesti, želudac mi je u nosu, kukovi me bole i ne mogu ležati na boku, ne mogu niti na leđima, a trbuh sam odavno prekrižila (omiljeni položaj za spavanje).

Eto jadikovki, katastrofa sam, znam, ne mogu si pomoć, trudim se ali neide mi, jednostavno-TO nešto je jače od mene. I dalje se veselim bebi, i Zvrk, jako... pogotovo kad sam mu rekla da je još malo vremena dok se beba ne rodi. Što bi ja bez njega? Bez njegovih zagrljaja, poljubaca i brižnosti... o okrugloj mami (ne, ja nisam za njega debela, samo imam veliki trbuh

Nešto pozitivnije drugi puta... nadam se da će nervoza proči do tada... ili da će barem još nešto biti sređeno-očito samo to pali sad kod mene