Miriše jesen /4/

četvrtak , 21.09.2017.

4.

Sunce je svojim prvim zrakama milovalo moj travnjak, dok sam ja pripremala jutarnju kavu. Zdravko je odvezao djecu u školu, a onda produžio na posao. Na mobitelu se čuo znak za poruku.
„Jesi li doma da dođem na kavu?“ – bila je to poruka od mame.
„Da, upravo je voda uzavrela. Da napravim i tebi, jesi li blizu?“ -odgovorila sam mami.
Ogrnula sam se svojim omiljenim bijelim šalom, koji mi je splela tetka prije mnogo godina i krenula do stola na travnjaku. Mama je već brundala svojim starim 'passatom', parkirala se, a onda zaronila u unutrašnjost automobila. Znala sam da će početi donositi kiflice, kolače, vrući kruh i domaći sok. Hitrim korakom prelazila travnjak do stola.
„Imam ti svašta pričati….“ – disala je teško, ali je prvo vadila kutiju s cigaretama i ovisnički pripaljivala, povukla prvi dim, a onda se zavalila u stolicu i konačno opustila.
„Marijin Zdenko ima nekakvu. I to kažu - Ruskinju. Ma, možeš ti to zamisliti. Znaš onu Mandinu nevjestu Zoru? Ona ti radi pri vojsci. I dijelili neke poticaje za stanove, a on donio papire da ima troje djece i ženu. Svi se čudom čude, draga moja. Kad prije, nije se Marija ni ohladila. Istina, maloj treba majka, ali gdje nađe …..“ – pričala je moja mama bez daha, a ja sam iz poštovanja prema Mariji i našem prijateljstvu prešutjela.

„Mama, pusti ljude šta pričaju. Nemoj ti sučajno negdje nešto izlanuti. Poštuj Mariju i njen mir. Možda joj bude dobra, tko zna! A i malenoj će biti drugačije da nije sama. Možda je to sudbina posložila kako je najbolje za nju….“ – govorila sam tako, više da bih sebe uvjerila da Marija može počivati u miru, gledajući s neba svoje djetešce.