Poljubac

nedjelja , 19.08.2007.

Uveo nas je u prekrasan stan kao iz časopisa. Na kožnatu kutnu garnituru prebacio je nježno plavu plahtu i rekao Gloriu da legne. Meni je uputio značajan pogled.
"Ja sam za danas završio sa pacijentima i ako želite da odemo na kavu. Ti sada malo spavaj." - obratio se mome sinu, koji je sklopljenih očiju ležao na leđima. Sjela sam pored njega, pomilovala ga po kosi i poljubila u čelo:
"Dušo moja, boli li te?" - upitala sam gledajući flekice suhe krvi oko nosnica. On je nervozno odmahnuo rukom i kao da mi je htio reći 'pusti me na miru',
"Imaš li što protiv da mi odemo na kavu?" - upitala sam ga. Rukom je odmahnuo kao znak 'idi', ali je ipak povirio na svoje crne okice i pružio mi ruke da ga zagrlim. "Nemoj dugo!" - šapnuo mi je. "Daviddof" mu je zapisao svoj broj mobitela i rekao da je najbolje da spava, ali za svaki slučaj tu je broj i slobodno da nas odmah pozove. Stavio mu je i ključ na stol i rekao da ćemo ga mi zaključati, a to je duplikat ključa.
Sve mi je djelovalo vrlo dobro organizirano, mada se to moglo evo, i ovako, spontano odvijati. Mali srebrni zmaj bešumno kliznu niz ulicu i vrlo brzo se zaustavismo ispred nekog restorana. Reče da je tek pred nekoliko dana otvoren i da se uglavnom mladi okupljaju, ali se nada da u to vrijeme neće biti gužva. Bilo je to vrijeme upravo za onu popodnevnu kavu kada se "ručak slegne".
Pitao me o svemu.
O školi, o načinu života moga sina. Čak se izjasnio da je i on malo skeptičan na tu povišenu temperaturu, jer on ne vidi tako jaku upalu da bi to izazivalo tako dugoročno i intenzivno stanje. Morala sam se nadmudrivati s njim u tom pogledu kao i sa hrpom onih nerazumnih ljudi u školi. Ja sam svomu djetetu vjerovala i bila užasno tužna što se prestao baviti atletikom, što je prestao bildati svoje tinejdžerske mišiće i izlaziti sa svojim prijateljem.
Da bih zaokružila svu svoju brižnost, rekla sam mu i da smo bili kod psihijatra koji Gloria zna od malih nogu, nekad smo bili susjedi i koji je rekao da se takvo što ne može umisliti i manifestirati mjesecima. Također, savjetovao je da idemo dalje na pretrage. Dok sam sva tako usplahirena i izrevoltirana pričala o mukama zadnjih mjeseci, mobitel je zazvonio.
Bio je to Vlatko. Rekla sam mu da je sve gotovo, da Glorio odmara i da mu je bilo jako bolno. Nisam mu rekla da sam na kavi. Mislim da bi ga to slomilo. Kava kao kava, a on bi od toga montirao cijelu scenu u svojoj glavi. Poslala sam mu pusu i rekla da se čujemo kasnije još.
"Jako se volite?" - bocnuo je "Davidoff".
"Da, nisam u životu tako voljela niti bih mogla još jednom. Ali, ne bih o tomu!" - rekla sam ljuta što mi virka u moju intimu. "Mogli bismo poći!" - rekla sam malo ljutito.

U sobi je bilo mirno i tiho. Štikle na sandalama su narušile taj mir kao kap na ravnoj vodenoj površini. Legla sam s druge strane pored Gloria, a on je i dalje samo držao zatvorene oči i nije spavao:
"Je li Vlatko zvao?" - upita me.
"Jeste. Hoćeš da ga zovnemo pa pričaj s njim?" - skočila sam tražeći mobitel.
"Neću sada. Ne mogu sjediti. Nije mi dobro. Kasnije." - rekao je tiho. "Dođi i zagrli me."
Primaknula sam se pored njega, milovala mu kosu i uskoro čula kako opušteno diše i spava. I ja sam zaspala.
Probudilo me zvono mobitela. Vani se spuštala noć i soba je već bila mračna. Pomislila sam - Vlatko, da se čuje sa Gloriom.
Ali, to je bio "Daviddof".
"Jeste li gladni? Da Vam nešto poručim? Hoću li za maloga donijeti picu?" - prebrižno za moj ukus nametao se sa idejama. Glorio je odgovorio da ne želi ništa, nego gusti sok. A ja sam već bila gladna. I pristala na večeru. Nakon putovanja i suhih sendvića, poželjela sam zdjelu guste tople juhe. Obećala sam da neću ostati dugo, ali da moram nešto jesti.
Ovaj put auto je parkirao pored jednog restorana čija terasa je gledala na more. Nisam skrivala glad i uživanje u toploj istarskoj gustoj juhi. Doista, nakon što smo brzo bili usluženi i završili s večerom, rekao je da možemo poći, da se mali ne bi uznemirio.
Izlazeći iz restorana, uhvatio me za nadlakticu i blago povukao, govoreći da mi odatle može pokazati očevu kuću.
Stresla sam se na njegov dodir.
Nije to bilo ono slatko stresanje, nego nešto što mi nije godilo. Nervi su mi već bili napeti, umor je činio svoje, a ono malo vremena što sam odspavala samo me činilo razdražljivom.
"Lijepo!" - rekla sam i okrenula se prema nazad. Odjednom mi se na usne zalijepiše njegove. Amaterski i neukusno.
"Što to radite? Što Vam je?" - ljutito sam reagirala.
"Pa, želio sam Vas samo poljubiti!" - reče, pokušavajući biti ležeran, iako sam osjetila da drhti kao dječarac. Taj poljubac sam doživjela kao dodir s nekim skliskim gmizavcem.
"Odvezite me nazad, molim Vas!" - rekla sam ljutito.

* Poljubac - dio VII
* Pula - dio VI
* Brige oko škole - dio V
* Povratak - dio IV
* Ordinacija - dio III
* Pohota - dio II
* Prijevara bez imena - dio I