dan provodim na forumu depresivnih. čitam njihove svakodnevnice i svaka mi odaje utisak en sekston, van goga, ali za mene je to neopisiv osećaj glogote iako nije da ne mogu da razumem očaj i halucinaciju malo je nakaradno u datom trenutku tvrditi suprotno od toga. iz svake rečenice izviruje život koji uprkos svim poteškoćama, teškim psihozama, epizodama šizofrenije, pronalazi svoj put ka svežem vazudu, kafi, sitnicama koje život znače čak i kad su na granici da izvrše samoubistvo oni ipak smognu snage da se odvrate od toga i da pomisle da ovaj život ima nešto da ponudi i da vole da žive. naišao sam na temu u kojoj se ljudi žale na duševnu bolnicu dr. laza lazarević, kako im fali protok svežeg vazduha kao i malo skuvane kafe, da im wc nema vrata, i sad među njima beše jedan forumaš (koji živi sve to što piše ma koliko god to sve bilo ko roman) sav ogorčen na bolnicu i na tretman jer čovek ima psihoze i nakon par sekundi nakon poslednjeg nikad bešnjeg posta šalje novi post: Ustvari ne želim nikome ništa loše. Dovoljno će im biti da znaju da nam nije lepo tamo. kako ne voleti te mile i dobre ljude koji samo pružaju podršku svojoj braći iz regiona koja su se okupila na jedno mesto sa ciljem da ne lažu psihijatre, da podele svoje iskustvo i tako pomognu drugom čoveku koji zajedno s njima kroz to prolazi i da ne odu na još jedan tretman u bolnicu..... bolnica, koja im ipak na kraju sačuva život. i na sreću ili na žalost većina njih ode i bude tamo po mesec, dva, neki euforično misle da su ozdravili i bude im dobro neko vreme a onda se sve to vrati. retko je da čovek naiđe na nekog ko nije introspektivan ali ima i toga onih kojima nije stalo da zagledaju u sebe a ipak imaju volje. ali taj vokabular, to precizno izražavanje, humora.... o, bože, bože, što bi rekla moja mala sestričina