Tek danas najzad shvatih moć naviknutog okruženja koje ne mora da se sastoji od jednog čoveka - to može biti masa ljudi raznoraznih grupacija, jer svet počinje negde drugde, izvan neke druge neočekivane linije, nečeg nepoznatog i iskreno tek tad jedinka shvata da se još uvek nije iscelila i da je u svemu tome stranac.

Ti kontrasti su zanimljivi jer jednog trenutka jedinka može biti najspretnija na svetu, da vrlo vešto i precizno da barata s novcem, da ume i da se posvađa i da bude umiljata poput ranjene srne međutim u drugom uvećanom kadru može da drži novac u ruci otvorenih usta dok joj bale cure po ustima, bradi, vratu....

Ulazim u knjižaru jer sam odustao od internet kupovine. Sva sreća, bulevari su široki ali prepuni turista koji fotografišu stambena izdanja, pitam se povremeno da li je i njima isto tako toplo i hoće li se toga najviše sećati, pa ipak sve radi uobičajno, i dakle da se vratim na početak dok me misao nije izdala; ulazim u par knjižara i mnogo ne volim kad me neko prati u stopu i stalno nešto zaptikuje i povremeno proverava hoću li nešto ukrasti. U krajnjem slučaju mogu da zgrabim knjige i samo da istrčim napolje.
Možda zvuči nastrano ali treba mi par minuta nasamo sa knjigom da je provučem kroz prste, osetim, probam, oližem njene korice, pročitam prvu rečenicu eventualno stranu.
Muškarac na kasi ima pečate po glavi i glava mu izgleda poput kornjačinog oklopa. Na trenutak mi deluje zastrašućuje kako je mladog čoveka spopala neka vrsta nevidljivog demona ali u drugom trenutku znam da su te misli rđave i da je to takođe pev đavola, te ne razmišljam o tome, ne smem. Nisam odoleo malograđanskom maniru da se ne zapitam zašto se ne ošiša na ćelavo. Dalje od toga nisam išao jer verujem da je i njemu ista ideja pala nekad na um i mi ne smemo da osuđujemo odluke drugih ljudi.
Na kraju izlazim preumoran i od ljudi i od nečuveno (besmislenog) neorganizovanog sortiranja knjiga u kojem se ne bi snašao ni sam bog otac. Voleo bih kad bi knjige bile sortirane po imenima pisaca a ne po žanru.

U trećoj knjižari pitam devojku za traženi roman. Nikad me više nisu bolele noge i na pola puta onako mokar i preumoran zapitah se da li sam uopšte normalan što sam zbog jednog romana u stanju da prepešačim pola grada i da mi se gaće omokre od znoja, takvu upornost i volju kod sebe ne videh ni oko mnogo značajnijih stvari.... no, možda sam i tad bežao od nečega pa mi nije bilo teško da vučem noge po žegi poput bolesnog konja dok mi je niz teme cureo znoj.

Radnica nakon par trenutka pretrage saopštava ružnu vest, kaže kako imaju Olgu, ja neću Olgu.
Izlazim uz blagu opasku: Ali vidim na sajtu da imate ovu knjigu na raspolaganju?
Ona mangupski odgovara: Ako piše da imamo mi je onda zaista i imamo ali ja ne znam u kojoj tačnoj radnji.
- Koliko imate radnji?

Na kraju sam naručio knjige internet kupovinom.
Prosto te nateraju.