Najdraži moji, ova priča baš i nije za one sa slabim želucem. Vježbam soft core degutantno pisanje i nadam se da će mi ići. Sve je u priči istinito, a ja nisam ni veći ni manji frajer, niti sam veća ili manja budala od one kakvom sam se opisao.
Uživajte :D
**********
The F.A.C.A.
Sredinom ljeta, na otoku Krku, u zoru, pala je kiša.
Kiša čudna, masna, kapi od one vrste koja traži da pošpricate vjetrobransko staklo kako bi brisači prozirno brisali.
Buđenje je bilo teško i nije uključivalo gledanje kroz prozor - sandale za suho vrijeme bile su posve logičan izbor jer sam ih nosio i jučer.
Još snen i zamućenog pogleda silazio sam niz metalne spiralne stepenice koje po vanjskoj strani mog ugostiteljskog objekta vode iz apartmama u restoran. Korak nadolje bio je fatalan po jedan dio mog tijela - čim sam stavio desnu nogu na stepenicu noga mi je odletjela kao na najskliskijem ledu, a ja sam zaplesao can-can i strmopizdio se dolje!
Nisam baš do kraja pao. Klizio sam drndavo par stepenica dok nisam napokon na nešto zapeo i stao. Kad se sve smirilo osjetio sam olakšanje - guza mi je skroz suha a samm time su mi i kratke hlače bile suhe i čitave. Llijeva noga mi je stenjala u duboko prenapregnutom čučnju, a desna mi je noga bila posve ispružena. Tada još nisam znao da mi je desna noga u nekom momentu tog toboganiziranja-niz-stepenice-na-jednoj-čučnutoj-nozi preletjela preko nagore zavrnutog metalnog ruba jedne stepenice.
I taj je oštri rub izrezao omanju šniclu s moje noge!
Kad sam nakon početne sreće zbog suhih hlača pogledao bolje desnu nogu izrekao sam samo jedno tiho:
"OH!"
Buljio sam čitavih pol sekunde u gadnu dlakavu tanku šniclu koja mi se, pričvršćena samo malim tankim komadićem kože, klatila na nozi i nisam baš jako opsovao kad sam glatkim pokretom otrgnuo tu šniclu s noge i bacio je preko ograde - u neku divlju šikaru!
"Bacio sam je mačkama" - pomislio sam to puno kasnije, ali u tom trenu nisam ni na tenutak pomislio bilo što o etici tog mog postupka već sam otišao ravno do restorana hodajuć kao da mi nije ništa i uputio se krvave noge do šanka, prema žesticama. Konobarica mi je natočila čašicu i ja sam zapljusnuo ranu prvoklasnom lozom.
Nisam ni suzicu ispustio. Nisu mi čak ni graške znoja izbile po čelu. Ni oči mi se nisu skupile u dva sitna proreza, niti su mi se usne toliko stisnule da su pobijelile. Prije zalijevanja nisam zagrizao štap kako si ne bih pregrizao jezik...
...naime...
Ja sam faca!
K R A J!
Zašto vam to uopće pišem najdraži moji? Pišem vam o tome to jer sam pomalo tužana - baš sam danas svojom neosjetljivošću za neke stvari propisno zgadio život osobi koju volim.
Želite li čuti, tj. pročitati kako? Bolje nemojte! :D
Dokaz da je malamut samojedov rođak
Jutros za vrijeme doručka otpala je i posljednja krasta s rane iz prethodne priče. Krasta velika ko kovanica od pola kune.
I nije baš da je otpala sama već je visila na mojoj nozi držeći se za nju jednim malim končićem. .Otrgnuo sam je i ogledao premilog mi cuku, malog muta, kako slini želeći se ogrepsti za dio mog doručka. I onaj blesavi Ddadd je preuzeo kontrolu!
"Na na!" - viknuo sam mahvuvši krastom i cuko je veselo zamahnuo svojim ogromnim repom. Čuo sam kroz maglu jedno zavijajuće "Neee!" ali prekasno - u tom času postao sam jako zao i hitio sam krastu na pod. A cuko se gladno bacio na krastu i smazao je s ogromnim guštom!
Najdraža moja nije dovršila doručak - dobro da nije ostala u minusu i za večeru kako je reagirala - a ja sam se samo nezrelo hihotao gledajući kako se pesu svidio komad mog tijela. U tom trenu pomislio sam "blic" kako pes sigurno ne bi za dugo vremena ostao gladan da umrem pored njega u zaključanoj prostoriji. I nacerio sam se još jače, posve neempatičan za proteste najdražeg mi stvorenja.
"Baš si magarac" i nije neki jako upečatljiv protest.
I tako, najdraži moji, da vas pitam, bi li ste vi ispleli dekicu od vlastite kose ili nosili privjeske od vlastitih moktiju?
:D
|