Rekao je jednom moj prijatelj, brilijantan um, profesor na fakultetu:
"Bio bih glup da se pouzdajem u nešto tako nepouzdano kao što je moje pamćenje!"
Tu njegovu rečenicu tada sam protumačio kao frazu, takav mozak, takva analitika, sve je u toj glavi posloženo - on da se ne pouzdaje u svoje pamćenje...a sad znam da to nije bila fraza, on je to točno tako i mislio.
Prije par tjedana prošao sam pokraj žene koja mi se svemirski sviđala - četiri godine je nisam vidio.
Ništa se nije promjenilo, sve je kod nje onako kako je se sjećam - frizura, držanje, lice, visina i stas.
Sve je isto osim nje! Ona nije onakva kakvom je pamtim!
Pamtim je filtriranu u photoshopu mojih iluzija, njeno lice je savršenog tena, glatko i rumeno, držanje joj je uspravno i lagano a oči su joj neprirodno velike. Njene usne su u mom umu bile neprestano nasmiješene.
Stvarnost je bila spuštajuća - lice ko lice, držanje ko držanje a oči...oči su joj nevjerojatno obične.
Bila je ozbiljna.
Dugo sam razmišljao o njoj. O sebi.
Da smo bili skupa, da li bi danas, nakon četiri godine, kad bi nam veza polako počela prelaziti u rutinu i kad bi zaljubljenosti nestalo, da li bi meni danas te oči bile obične? Da li bih bio tužan zbog toga ili bih ih volio takve kakve su, male, plave, tople i mirne.
Da li bih volio ispucalu ozbiljnost njenih usana? Možda i ne bi došlo do 'običnosti', možda bih ih uzdizao u nebo i dan danas, a možda, da su bile samnom, možda te usne ne bi danas bile ozbiljne a oči bi bile sjajne i velike!? Možda.
Ne znam ništa! Znam samo jedno - volio bih da je nisam sreo!
Predugo traje sumrak mojih iluzija...
Dolazim okrutni svijete!
PS:
Ovo sam počeo pisati zbog palačinki - naime, ubijte me, više nisam siguran koji je preljev!
Prilično sam uvjeren da je marmelada, vanilija i cimet...za vaniliju i cimet sam jako siguran, za marmeladu sam manje. Probajte pa mi javite! Voli vas sve Ddadd :D
:)
|
