19.02.2006., nedjelja

Kako nisam dao guze

Sreli smo se slučajno na Cvjetnjaku nakon dobrih 6 mjeseci. Pavle je volil puno kenjat o tome kak je zaposlen prek glave i kak nema vremena, iako je istina bila da je stalno ružil po noći i spaval po danu. Sjeli smo se na jedno od onih mjesta kaj zgledaju ko kupleraj, samo kaj i cuga i kurve koštaju duplo više. Lounge bar. Zbog takvih mjesta šiparice delaju ko konobarice subotom i nedjeljom u opskunim kvartovskim birtijetinama, ne bi li zaradile za komad jebeno precjenjene dizajnerske obleke i impresionirale pokojeg, duplo starijeg, debelog ćelavca koji se, nehajno naslonjen na šank, igra ključevima novog BMW-a. Nije mi se opće išlo tam, al Pavle je stalni gost, s gazdom si je „ovak“ i troši hrpu love svaku večer. Zaradil ju je na najlakši mogući način. Naslijedil ju je. Sjeli smo tak na nekakve jastuke, jebeno neudobne za svakog pravog kvartovskog mužjaka sa pivskom trbušinom. Naručil sam odma dvije pive i velku čašu jer mi ide na kurac kaj imaju samo jebene „Fruteke“ od dva i pol deci, po popularnoj cijeni od oko 25 kunjerosa. Pavle je na Jegeru. - Buraz, trebaš vidjet kakve maličke ovdje dolaze. Mlado meso, slatko, sređeno, bez love i perspektive. Trebaš sam pokazat prstom i pozvat cugu, dvije. - Ma super, ko lud sam potrošit 500 novaca samo zato da bi pokupil nekakvu klinku od 19 godina i poševil je. Ti si fakat otišel u kurac od kad si dobil lovu. - Ne kenjaj puno. Kaj me boli kurac? Ak si hoćeš kupit dobru telku, a imaš love, odeš u dućan i izabereš. Isti kurac. - Nije to moj stil. Znaš kaj je meni 500 kuna? Jebe se tebi. - Daj ostani danas sa mnom. Ja častim. Buš vidil kak buš se pomladil. Pokupimo nekaj, ubodemo nešto bijelog i odemo kod mene na zeku. All night long. Hehehe. - Teško Pajo. Nisam baš „in the mood“. - Ma daj, danas si moj gost, nismo se vidjeli sto godina. Aj ne seri, naruči si još dve pive. Sjedili smo tak i brbljali nevezano, o svemu pomalo. Bar se počel punit judima, svjetla sve prigušenija. Svako drugi ko bi ušel je navratil do našeg stola pozdravit se sa Pavlom, nekakve klinke su ga izljubile i izgrlile pa mi je važno namignul. Osjećal sam se glupo, napeto, nikak se opustit. Naručil sam si još dvije pive. - Oprostite, jeste vi DayWalker sa bloga? Tip pred našim stolom je zgledal ko svi oni ljudi koje, iako zapravo nemam neki pametan razlog, prezirem i idu mi užasno na kurac. Sređen do boli, u odijelu koje savršeno pristaje, usklađenih boja košulje i kravate, cipele koje koštaju par somova kuna. Sa njim u društvu prekrasna, visoka crvenokosa ženska, u uskoj haljini utegnutoj do boli. Cice su htjele van, guza predivna, okrugla, podignuta, struk koji bi, dam se kladit, mogel obujmit prstima. Osjećal sam se ko zadnja sirotinja u trapericama i kariranoj šulji, al opet, bar mi je bilo udobno. Pogledal sam ih dobro, al nisam ih znal. To sigurno. - Jesam. - Ispičavam se što smetam. Ja sam Davor. Ovo je Anita. Moja djevojka. Odma je naglasil da mu je to komad, jer je Pavle tak proždiral malu pogledom, da je tip odma odlučil zapišat svoj teritorij. - Ja sa DayWalker. Ovo je Pavle. - Drago mi je. Možemo sjesti na sekundu, imam jedan prijedlog za vas? Pokazal sam im rukom da sjednu. Počelo me jebeno zanimat kaj oće. Možda seks u troje? Možda tipa pali kad mala drugom tipu puši kurac. Sjeli su pa je pozval rudu. Naručil sam isto. Treba me pogledala upitno kad mi je konobar stavil dve pive na stol. Nisam joj niš objašnjaval. - Ovako. Ja sam tajnik mladeži jedne političke stranke. Rekel je ime stranke. Nisam bil impresioniran, pa je malo zastal. - Dakle, moja djevojka i ja čitamo već duže vrijeme blogove, ona i piše. Rekel je ime bloga. Nikad čul. - Eto tako smo i naletjeli na vaš. Aniti se jako sviđaju vaše pjesme. Pogledal sam u Anitu. Spustila je pogled i nasmiješila se. - Hvala. Rekel sam to iz čiste pritojnosti. Moje pjesme su loše i pisane uglavnom za jednu određenu djevojku. Nemam visoko mišljenje o sebi kao pjesniku. - Meni su, zapravo, zapeli za oko vaši tekstovi o svakodnevnom životu. Sviđa mi se humor i cinizam kojim gledate na svakodnevicu. Već sam vam se želio javiti mailom, ali eto, mali je svijet pa smo se sreli prije. Prepoznao sam vas po slici koju imate na blogu. Mrzim duge uvode, ok, skužil si me, reci kaj hoćeš i idi. Čim je spomenul stranku, već je moj interes splasnul. Al platil je cugu, pa je zaslužil da ga bar saslušam. - Moj prijedlog je slijedeći. Jedan naš član je glavni urednik jednog vrlo čitanog magazina. Pa sam vam želio predložiti da vi pišete kolumne za taj magazin. Onako kako vi znate, s dozom humora. - Kakve kolumne? - Pa recimo nešto slično kao što pišete na blogu. Kratke kritike svakodnevnog života, tv programa, što vam se sviđa, a što ne u Hrvatskoj, malo komentirati poteze vlade i drugih stranaka. Možda malo afirmativnije prema našoj stranci. Naravno, mogli bi pisati kritički i o našoj stranci, imali bi otvorene ruke. Mi bismo, kao stranka, bili spremni, uz honorar koji biste dobili od magazina, dodati i neki bonus po kolumni. Pogledam u Pavla. On je imal kez prek cijelog lica. Podignul je obrve, kao, „Pa odgovori čovjeku“. A ja sam bil u šoku. Pa kaj to fakat tak ide? Naivan sam u pičku materinu kad se radi o politici. Ne kužim se u nju, niti me zanima. - Čuj Davor. Možemo na ti? - Može naravno. - Ak si čital moj blog, onda si skužil da me politika ne jebe pol posto. Vaša stranka je meni isti drek ko i sve ostale stranke. Ne pada mi na pamet radit, pisat, čitat, pjevat ni pljeskat nijednoj stranci. Idete mi svi jednako na kurac. Kaj da ti velim? Ne pada mi na pamet. - Ali gledajte, to je izvrsna prilika da se probijete kao pisac. Pa rekli ste na svom blogu nekoliko puta da želite živjeti od svog pisanja. Ja vam nudim priliku. U redu, vidim da ovo možda nije baš najbolje vrijeme da vas uznemiravam i kvarim vam izlazak. Razmislite. Evo vam moja vizitka pa se slobodno javite ako se predomislite. Stavil je vizitku na stol. Bil je uporan i to mi je diglo živac. - Gle stari, da sam ja na tvom mjestu, lijepo bi primil maličku za ruku, otfural je u kino, kazalište, večeru. Izaberi sam. Onda bi je otfural doma i vodil ljubav s njom cijelu noć. Manje više. A ne bi trošil svoju energiju na vrbovanje tutleka ko kaj sam ja i razmišljanja o politici. Hvala na cugi. Mislim da je vrijeme da idete. Ak buš se jednog dana kandidiral za predsjednika države, budi siguran da ne bum glasal za tebe. Ustali su bez riječi, Davor se okrenul, Anita je pogledala u mene i Pavla i nasmiješila se pa krenula za njim. - Pa kaj je ovo buraz? - Niš, upravo si propustil priliku da postaneš cijenjeni kolumnist i vjerojatno najčitanjiji hrvatski književnik. Ko zna, možda bi i ova mala nakon nekog vremena skužila da joj ti imaš više za dat. U ovom stanju u kojem si sad ne buš nikad dobil takvog komada. - E zaboli me kurac i za takvog komada. - Kak hoćeš. Znal sam da buš ga odjebal. Al i dalje mislim da si glup. - Hvala, pravi si frend. A mala je fakat dobra. - Strašna guza. - Super sise.

- 17:57 - Komentari (9) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.