22.09.2004., srijeda

KVADRAT ZVAN ČEŽNJA

Tu i tamo me ošoraju egzistencijalna pitanja. Imam posel, staž, socijalno, ok lovu. I sad se vi pitate koj se kurac onda brinem? Pa razmišljal sam si kak sam u godinama kad bi trebal nekaj napravit, rešit si stambeno pitanje, inače bum doživotno podstanar. Pa sam krenul u ono kaj najviše mrzim, a to je obrada informacija. Informacija broj jedan je da trenutno zarađujem mjesečno za pol kvadrata stana, tak da bu mi trebalo oko devet godina za stan od pedesetak kvadrata. Pod uvjetom da niš ne jedem, ne pijem, ne kupujem si odjeću, ne vozim se, spavam ispod mosta. Dostižno, al zamalo. Informacija broj dva je da mi starci nisu baš nekak podkoženi, tak da od njih nemrem očekivat nekakvu izdašniju pomoć. Plan da bum kroz koju godinu zarađival puno više nofcih je čista utopija, a plan b, dobitak na lotu je u još gorem kurcu. Statistički gledano prosječan čovjek bu prije dobil na lotu, nego kaj bu ga bubnul grom. Kod mene statistike koje idu u moju korist ne vrede niš. Mene bu ziher prije opizdila strela božja. Na kaj se onda treba oslonit? Nemam strica u Americi, ne očekuje me nikakvo nasljedstvo, a ni obitelj od cure nije bogata. Dakle, treba dić kredit. Tu smo na dijelu di ja već počinjem gubit živce, iako je sama relizacija udaljena par svjetlosnih godina. Prvo kaj ne podnosim je jebena papirologija svaki put kad si hoću izvadit pokaz ili nekaj slično, pa već znam da bum zgubil žifce i ovo malo kose kaj još imam na glavi dok skupim sve potrebno za molbu za kredit. Kak me već sad za svako sranje šalju kod javnog bilježnika da mi uzme neke kune iz džepa, brijem da sam, kaj se kredita tiče, opako najebal. Jasno da se kredit ne dobiva sam tak, da su uvjeti za kurac, da moraš štedit u stambenoj, ili imat hrpu para za polog, il moraš dat bubreg i prvorođenog sina. Naravno, kad digneš kredit na dvajst ili dvajspet godina, vratil buš banki bar duplo, tak da ti se ionak ogromna cijena kvadrata realno podupla. Slijedećih dvajst godina moš zaboravit da buš kupil novi komad namještaja i općenito opremil stan kak ti hoćeš. Osim, naravno, ak ne digneš još jedan kredit. E, onda si tek u totalnom kurcu. Najbolje je da opće ne planiraš djecu, jer uz dva kredita ne buš imal ni za pelene, a di tek za dječju hranu, kolica, dude, odjeću koju preraste u tjedan dana. A tek kad klinci krenu u školu, tek tad si najebal. Nisam ni spomenul da u svo to vreme trebaš nekaj i jest, a hrana je skupa do boli. Ono kaj je najvažnije u životu prosječnog stanovnika ove planete, stan i hrana, kod nas je najskuplje. Stan je često nedostižan, podstanarstvo skupo do boli. Kažu statistike da nam natalitet opada nevjerojatnom brzinom, tak da bumo uskoro zemlja penzića, obitelji, koje se odlučuju na više od jednog djeteta, se trebaju tražit povećalom. I kaj je najbolje čude se. Naše vlade, sabori, stranke, crkve, udruge. Svi se čude. Kaj se dešava? Zakaj je to tako? Dok oni lome svoje mozgove pred tom, teško dokučivom, zagonetkom, brijem da bum ja i dalje podstanaril. I nadal se. Možda se nekaj reši još za vreme mog života. Moš mislit.

- 09:08 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.