♥ DAMARI SRCA ♥

Lastavice

Eto, danas me spopade tuga. Drži me još. Pogled kroz prozor mi se zaustavio na žice za prenos električne energije i ugledah kako su se lastavice, te drage ptičice, poredale jedna do druge kao po nekoj strogoj komandi. Čavrljaju one međusobno kao da pričaju neke svoje priče ali održavaju disciplinu i čekaju neku komandu. Pogledam na zidni kalendar .... 10. septembar. Tuga me još više obuzela. Znam, odlaze lastavice na dugi put, odlaze u toplije krajeve. :((

Kroz glavu mi u istoj sekundi proletiše razne slike i nagoveštaji. Najpre slika njihovog dolaska i moje radosti jer su nagovestile dolazak toliko željenog proleća. Zatim, slike koje su me tokom njihovog boravka u mojoj okolini oduševljavale svakodnevno gledajući njihovo marljivo pravljenje gnezda i njihova briga za potomstvo. Isto tako, slika njihove vesele igre u niskom i visokom letu. Zaista drage ptičice, rekao bih i svete ptičice. A sada slučajan pogled na žice i njihovo okupljanje pred odlazak.

Zagledah se u jednu tačku negde u sredini postrojenog reda lastavica, razmišljam... Kako će sirote preleteti stotine i stotine kilometara i negde na drugom delu sveta usrećiti neke druge ljude i koju energiju imaju ta mala i mila stvorenja da bi se domogle određenog cilja. Još uvek mi pogled u tu tačku i razmišljam... Znači; letu je kraj, dolazi jesen, a tu su već i novi problemi. Za kratko vreme majice kratkih rukava i trofrtaljke pantalone, sandale i sva laka odeća i obuća biće zamenjena u prvo vreme nekom malo toplijom, a malo kasnije i potpuno toplom - onom zimskom. Sve bliže nam je jesen. Pogled u jednu tačku mi oslikava slike nagoveštaja sivih jesenjih dana, dosadnih kiša i hladnoće. Ajme, pa treba ogrev nabaviti. Mnogima ne treba jer ga koriste preko gradskog plina ili preko električnog napajanja, ali svejedno trošak nije baš mali za grejanje... I tako zagledan u jednu tačku vraćam se stvarnosti. Tešim se, govoreći sebi u bradu: Pa dobro, to je ciklus života. Tako je to otkad pamtim da postojim i tako će to biti uvek.

Još jednom bacih pogled na kalendar. Mahinalno mi se kažiprst “zalepio“ za datum 10. septembar i opet se zagledam u jednu tačku u broj 10 meseca septembra. Prisećam se. Tog dana je moja generacija polazila u školu... tog dana bi moji roditelji najčešće dali “zapovest“ da otresemo ogromni orah ... tog dana je bila proslava godišnjice jednog (tada) vrlo uspešnog preduzeča “10. SEPTEMBAR“ ... tog dana su i tada odlazile lastavice.

I tako nakon svih tih prisećanja opet se okrenem prema prozoru da još jednom pogledam tu savršenu komandu prirode i lastavice postrojene na žicama za prenos električne energije ali... lasta više nije bilo na njima... Odselile su se ta divna i mila bića, odselile su se lastavice ili kako ih najčešće nazivamo LASTE. Znam da je to privremeno i da će kao i svih proteklih godina pred proleće da dođu na isto mesto i u isto gnezdo do kojeg nije baš ni lako doći. Čekat će ih njihovo gnezdo, a kada opet dođu znam već sada da će mi se oteti osmeh zadovoljstva onako od uha do uha. :))

SRETAN vam put i brzi povratak, drage i mile ptičice – LASTAVICE!