Stigla zima (ili možda jesen)
Do prekjučer smo hodali vanka u kratke rukave. Lito, bablje lito i rana dalmatinska jesen stopili su se u jedno, i to je uistinu potrajalo. Ali, konačno je zasivilo, palo je sto litara kiše po kvadratu, okrenila je neka škura bura i zaladilo je. Ne puno, ali taman da me uvati inspiracija za kuvanje zimske spize.
U ponediljak nisan iša na posal jer je mala opet zafibrala za vikend pa san je osta bedinat. Cilo jutro smo gledali bejbi ti vi, nije se baš proslavila s apetitom, ali fibra je pala. Konačno san je stavio spavat negdi oko podne. Ranije san se čuo sa materon na telefon i ona mi je rekla da je starome puklo nešto na dentjeri i da će tokom dana doć do Splita da je popravi (jer oni blaženo provode svoje penzionerske dane na Šolti). S njim je i njegov najbolji prijatelj i kolega, Berto, koji im je malo doša u posjete.
Naravno, mala taman zaspala, kad zvoni telefon. Stari javlja da katamaran u dvi ure ne vozi zbog velikog mora i da imaju trajekt tek u četri, pa će malo svratit do nas (jerbo je njihov stan vrata do vrata s našim). Srića, malena se nije probudila. Ja san taman ogladnio, a u kući nestalo kruva. Ne mogu ostavit malu samu. I tako, malo promislin ka profesor Baltazar, gori - doli - gori - doli i dosjetin se! Pekarski kumpir. Kumpiri - check! Kapula - check! Panceta - check! Iman sve i mogu pristupiti zadatku.
Ako čitate recepte za pekarski kumpir po internetu, dobar dio njih će vas odvest na krivi trag i kumpir van neće valjat. Razlog tome je što autori u većini slučajeva izostavljaju jednu bitnu fazu pripreme: blanširanje kumpira. Okej, neki kumpiri koji su prirodno talentirani za pečenje, mogu ispast dobri i bez blanširanja, ali uglavnom neće, dugo će se peć, a na kraju će bit nekako drveni i neće imat lipu koricu.
Daklem, ogulin deset kumpira, izrižen na fete debljine jedno četri milimetra, ubacin u lonac slane vode, poklopin i pustin da uzavre. Dok se to kuvalo, očistin četri kapule i izrižen ih na duplo tanje fete. Iz frižidera izvadin pancetu (koju san kupija u Dugopolju kad san iša na sistematski pregled) i odrižen dvi štrike (jedno dvaes deka) i isjeckan ih na kockice. Kad je voda uzavrila, pustin kumpir da se blanšira jedno pet minuti, maknen s vatre, ocidin i sve skupa pomišan u namašćenu škrovadu. Nije tribalo više solit, jer kumpir se kuva u slanoj vodi, a panceta je slana sama od sebe. Doda san samo kašiku crvene paprike i mic papra, sve to lipo zamiša i ubacija u rernu zagrijanu na maksimum.
Uto, na vratima se pojavio dinamični duo penzionera od sedamdeset i kusur godina. Da su dobrog zdravlja pokazalo je to šta su se na treći kat (visoki plafoni) popeli bez teškoća, a donili su po kila pečene prasetine i bocu od sedan i po deci kaberneta. Pozdravili su me i odma sili da ručaju. Kako se miris pekarskog kumpira počeo osjećat i u njihovon stanu, odma su pitali šta to miriše, a kad su čuli da će bit gotovo za dvadesetak minuti, lice im se odma ozarilo.
I tako, jedu oni prasetinu i žale se da nije ka ona šta se može kupit utorkom na Zadvarju, piju vino i guštaju. E sad, pošto je Berto i meni drag gost, jer uvik oko sebe širi vedrinu i dobro raspoloženje, a ima i bezbroj priča, ponudija san ih i da probaju jedno super vino kojeg san se dokopa prije par dana. Passion, by Vuglec breg. Zapamtite to ime. Gospodin Vuglec ga radi s ljubavlju, znanjem i strašću (kako to samo ime kaže), i ima pravo biti na njega ponosan. Otvorin in ja bocu (dobija san pohvale za taperverov vadičep), natočin i oden nazad u svoj stan da provirin malenu i promišan kumpire (da me ne biste optužili da ostavljan malu samu u stanu, njihova kužina je udaljena od moje niti šest metara, a sva vrata do male su bila otvorena tako da je čujen kako diše).
Kad san se vratija nazad do njih, već su bili stukli meso, a obe boce vina su otišle priko pola. Dinamični duo se zagrijao i obrazi su in se zarumenili. Donija san in škrovadu kumpira a Berto me zamolija da mu izvadin onih hrskavih. Pošto su svi bili hrskavi, oduševljenje je bilo ogromno. Pustija san ih da guštaju i vratija se nazad u svoj stan.
Mala se probudila pa san je odveja da ih vidi. Dida je bija prisritan, u oku mu se caklila suzica radosnica kad ju je ugleda, a i ona, kad je vidila njega i Berta, odma in se nasmijala. Pozva san ih da priđu malo kod nas i tamo dokrajče vino, jer je u našem stanu ipak uključeno grijanje, a i rerna ga je dobro ugrijala. Sidimo mi na kauču i ćakulamo, oni komentiraju kako im je vino super ali da in je isto malo jako (šta in nije smetalo da popiju cilu bocu kaberneta i cilu bocu Vuglecove pasije) i počnu, ka i uvik, pričat viceve i pošalice.
Super mi je šta Berto uvik priča vesele dogodovštine iz života, pa je ovi put priča kako je zajebava Makarane da radi paprike punjene mlivenin grancikulama - s oklopom (detalji drugom prilikom), a uto se i draga vratila s posla. Oba su, ka pravi đentlmeni, odma skočili na noge i izljubili je, a i njoj je bilo drago, jer Berto je ipak kolega muzičar, vrhunski jazz saksofonist (moj stari je slikar, a obojica su ustvari arhitekti, rođeni na isti dan). Berto je, čim ju je ugleda, odma dobija inspiraciju za novi vic i počeja ga pričat, al se izgubija u poanti, i onda se u jednom momentu samokritički osvrnija: "E, dragi moji prijatelji. Mene su, obziron kako pričan viceve, dok san radija u Njemačkoj prozvali Šekspir."
"Zašto, kako?" upitasmo ga mi.
"Iz tri razloga: svaki vic pričan satima, na kraju zaboravin poantu i onda od toga ispadne tragedija."
|
