Filipinac
Priča je od prije nekog vremena, ali je se uvik sitin kad mi u glavi počne bubnjati dilema "Meso: lešat ili peć?". Za lešo (kuhanje, za one koji ne znaju) se obično odlučim kad je klima topla, a organizam traži laganu hranu. Ali, kao i većina mesojeda, više volim pečeno. Peka, rerna, gradele, ražanj, ražnjić, tava, lonac (podušeno), nije bitno, samo neka sokovi ostanu unutar mesa, a izvana samo korica, koja brani tim sokovima da uteku vanka.
Ja najviše volin peć meso u cepter teći. Na plinskom špaheru. Kad uvatiš mot, to ispadne stvarno super. Ukusno, lipo, a opet, ne zadimiš kuću, ne moraš čistit pećnicu, ne potrošiš puno struje ili drva, nema pepela, ne misliš se puno oće li ti se pripeć. Toplo preporučam ovaj način pečenja. Ne mora to bit baš cepter, može bilo koja dobra teća s debelin dnom, samo da poklopac dobro dihta. Ako van se ipak na kraju zalipi meso ili kumpir za dno, ulijete malo mlake vode i pričekate dvadesetak sekundi.
Sve svjetske kuhinje poznaju pripremu mesa pečenjem na vatri, što nije ni čudo, obzirom da je to bila prva hrana koju čovjek nije jeo sirovu. Zamislite scenu nekog šumskog požara, bidni hominidi biže od vatre, kad jin odjednom nešto zamiriše. I voda jin poteče na usta. Garant su jedva čekali šumske požare da se malo omrse. Sve dok nisu stavili vatru pod kontrolu. A onda je počelo... Naboli bi komad mesa na komad drveta, stavili iznad žara, tako da ga mogu okretat da se ne opeku i lagano bi guštali. Prvo u mirisu, a uskoro i u okusu.
Prva asocijacija na pečeno meso mi je red janjaca koji se vrte na električnom ražnju na sajmu za Malu Gospu. Slika oderanog janjca nabijenog na ražanj koji mu izlazi na usta je monstruozna, ali miris pečenog mesa je sve to poništavao. Po okolnim štandovima, janjci se skidaju s ražnja, brko s gumenom pregačom i satarom cipa svom snagom, a komadići mesa, loja i kostiju letaju naokolo po publici koja čekajući svoj red gleda dok im se slina cidi niz bradu. Sa obližnjih mobilnih ugostiteljskih objekata čuju se ganga i šijavica, muzika dopire sa ringišpila, a glas spikera poziva gledatelje na sljedeću predstavu na atrakciji "Zid smrti".
Od tada, janjetinu s ražnja sam uvik uzimao zdravo za gotovo. Ka, ono, ludilo je, ali se ne jede često, pa čovik na nju i zaboravi. Obično se jede po pirevima, ili kad se na kući nalije taraca / digne krov, eventualno po krštenjima, krizmama. Ipak je to desetak kila mesa, koje triba pojist dok je vruće. Po kila po glavi. Meni, naravno, bubrežnjak. Ka prilog isključivo mlada kapulica i domaći kruv ispod peke. Ovo implicira da janjetina jedino valja na proliće, a sve ovo što vam kasnije nude jednostavno nije više to.
Nego, vratimo se mi na našeg Filipinca iz naslova. U multinacionalki u kojoj radin uvodija se novi informacijski sustav. Brdo strenđera došlo je da nas nauči kako s njin radit, ali je nakraju ispalo da mi to znamo bolje od njih. Disali su nam za vrat dobrih tri miseca i brali visoke dnevnice. Spavali su u hotelu s pet zvjezdica, a dnevnice su morali potrošit na spizu. I tako su oni živili ka begovi i guštali ka prasad u malo vode na lijepom našem Mediteranu. I između svih tih strenđera, bijo je taj Filipinac, neodređenih godina (posli smo doznali da ima nekoliko žena i dice), dosadan ka čimavica, a svaku rečenicu počinja je sa "Maj frend, ...", tako da su ga uskoro svi poznavali pod nadimkom "Majfrend". Non stop je visija kod mene i kolege u uredu jer smo imali jedan slobodan stol i priključak za mrežu. I tako, kad bi god netko na poslu slavio neki rođendan ili slično, uz nas bi na zakuski završija i Majfrend, koji je na taj način došao u dodir s pršutom. I pa na guzicu. Uživa je u pršutu ka niko, ija ga je svaki dan, kad god bi bilo prilike, a kad ne bi, otiša bi u pršutoreznicu i kupija si malo za marendu.
I tako, prođe tri miseca, a Majfrendu dođe vrime da ide dalje u svit za poslon. Tog zadnjeg jutra zamoli on nas da ga posli posla odvedemo u pršutoreznicu, da kupi još par kila pršuta za ponit (jo koji lik, tražija je da mu sve vakumiraju po dvaespet deka, da može dilit ka poklone). I ko bi mu moga odbit tu uslugu? I tako, dok smo čekali u pršuteriji, pitan ja njega: "Majfrend, jesi li ti u ova tri miseca ija pečeno?". On me pogleda onako začuđeno i pomalo gadljivo. Kolega i ja se pogledamo i zaključimo da očito nije. "Saš ti s nama na Klis u Perlice." "O.K." reče Majfrend, i doda "pliz, stanimo prije na benzinsku da kupin neke jake mint bombone", "koji će ti kua bonboni?" "Pa da mi ubije zadah od janjetine." "Ne brini ništa, ne tribaju ti bonboni, jist ćemo pečeno s mladon kapulicom." našto on samo zakoluta očima i počne se meškoljit, ali već smo vozili priko devedeset uz brzu cestu za Klis, pa nije moga iskočit iz auta.
I tako mi u Perlice, naručimo dva kila, kapulicu i vina. Majfrend se priznojava i sve mu je nekako crnjak, kad odjednom nešto zavonja, i konobar iznese spizu na stol. Majfrend, još uvik sumnjičavo, gleda u onu rpu pečenog, a ja mu s nje skinen komad bubrežnjaka i stavin u pijat. Kolega se posluži sam, ja izvadin i komad za sebe, uzmemo po kapulicu, umočimo je malo u sol, zagrizemo i navalimo na pečeno. I Majfrend, šta će, uzme kapulicu, umoči je u sol, stisne oči, zagrize, te odriže komad pečenog i stavi ga pinjuron usta. Žvak - žvak i mmmmmmmm.
Nakon tog prvog zalogaja, razvuče mu se osmijeh priko usana, pogleda mi kolegu, a ovaj je već drža but u rukama i počeja ga glođat, te i on odbaci beštek i nastavi jist rukama. Stukli smo ta dva kila i naručili još jedno. Majfrend se uništija. Masti je bilo do po leđa. Napija se vina, diga na noge i počeja vikat, da kakvi smo mi to domaćini, prvo tri miseca traži javnu kuću po cilome gradu da bi na kraju dozna da je prostitucija kod nas ilegalna, a osim toga, cilo to vrime niko ga nije odveja na pečeno, nego mi baš zadnji dan, pa ne može ić ponovo. Al da će on doć opet i onda da ga se janjci čuvaju. Za javnu kuću ga više nije briga.
I stvarno, doša je ponovo iduće godine i opet iša na pečeno.
|
