četvrtak

Polagani koraci odzvanjaju gradom poraženih. U budnoj noći iščekivanja čak i sitna reč utjehe onomu najbližemu znači višak. Čekanje. Koraci su jednolični, imaju izgled noći, tako jednaki, tako jednostavni, tako uporni, tako nezaustavljivi. Hoće li sve doći kraju? U ovoj noći svi su maleni, svima je žao, mnogi se ne usude nadati. Koraci su jedva čujni a svi ih čuju, polako prilaze, jačaju obuzimaju i onda polako nestaju. Ulica za ulicom je pročišćena, svatko je osjetio sjenu kojoj se najmanje nadao. Svatko je osjetio ono gorko, ono porazno, ono neopisivo i prokleto. A tko je opstao? On će znati, on uvek znade, zato je došao, da vidi tko može. Toliki sad su prazni, ne mogu dalje, i nisu mogli. On ih je razotkrio. On je stvorio korake. Korake će čuti svi. Jednom. Kao mladi, zreli ili stari…ili na vratima bogova, na ulazu ili izlazu. Nema iznimke. A čuje li on korake? Čuje…čuje, ali ne želite da znadete kakve. Njegovi koraci ga posjećuju kroz vječnost kojoj je poklonjen…odmor mu je dao svirepi poljubac i ostavio ga je. Njegovi koraci nemaju kraja, nemaju vrhunac ni dno…oni su sve opasniji i sve gori. A kad se preda ostaće praznina. Kada poželi da se odmori umrijeće svet. Došao je cilju, dva kratka udarca u vrata, tiha i sveobuhvatna. Tko je iza vrata, koga je odabrao da vidi. Ni sam ne zna…nitko ne zna. Neka dva oka više neće da se odmore, kao što ni on neće. Nikad. Blago onima kojima će vrata izlaska biti vrata ulaska. Blago onima kojima će bogovi poklopiti oči.