Cranberrie - under construction

Iako to nisam stavljala na velika zvona polako se raširio glas da sam ponovno solo.
Naravno da to ljudima meni bliskim i dragim, a o njima nije ovaj post, nije ništa novo.
Ali postoje ljudi koji su to tek u nekih zadnjih par tjedana (očito, tj, tada sam ja to počela primjećivati) percipirati.
OK, nisam se ja time nešto hvalila ali ipak.
Najveći problem je što s tim nekima (a na koje se odnosi ovaj post) radim i to mi nimalo ne olakšava situaciju.
Što mene ustvari muči? - pitate se sad.
E pa muči me njihov odnos prema meni.
Dok sam bila sa mužem ponašali su se normalno.
Ali u zadnje vrijeme se ponašaju preslobodno ako me razumijete što hoću reći.
Ne razumijete... ma ni ja sebe ne razumijem.
Ponašaju se kao da sam ja sad opet on the market i kao da mi mogu sa nekim provokativnim forama glupavo uletavat iako su oni svi uredno poženjeni i imaju dječicu ili su im žene trudne ili tak nekaj.

Eto recimo nedavno na jednom zajedničkom slobodnijem druženju van firme, malac od nekih 24-25 godina kojeg ne bih ni pogledala da ga sretnem na ulici, a ni inače ga ne gledam ako ne moram, malo si je dečko popil ne, i spika je bila slijedeća:

-blalblalalblblala nešto - srećo moja!
Ja i moje cure smo lagano razjapile usta kao zlatne ribice i u zadnjem trenutku sam mu odbrsila:
- Nisam ti ja tvoja sreća
a on će meni:
- a baš šteta što nisi.
Na što smo mi sve još više razjapile ustašca u nevjerici.
Naravno da sam glavna tema zajebancije kod mojih ženskih kolegica.

Da li bi mi to rekao prije 6 mjeseci? Ne vjerujem...

Onda kolega koji je stariji od mene nekih 12-13 godina, koji me stalno zove najdraža kolegica, koji me stalno razdragano grli i popravlja mi kosu i strašno mi strašno ide na živce.
Da, naravno da mu stalno spuštam ali ne pomaže ništa osim krajnjih grubosti.
Da ne spominjem da me je u petak na zajedničkom piću poslije posla jer kao predbadnjak je pa idemo nekaj svi skupa popit, pitao: da li sam ja sa tim svojim išla do kraja?
Hello!!!!
Naravno da sam opet ostala zabezeknuta i zijevala ko som i brzo se pokupila doma.

Fakat ne kužim.
Ne ponašam se ko jeftina cura/žena.
Ne dajem im ni najmanje povoda.
Ne oblačim se izazovno ni u dekoltee ni u minice.
Ne razgovaram s njima više nego je potrebno i to je samo poslovno.
Ne pričam s njima ništa preosobno što bi ih ponukalo da tako nešto pomisle.
Fakat ne kužim.

Da li im je dovoljan razlog to što se razvodim i što imam novog dečka?
Da li je u svijesti naših primitivnijih primjeraka muškaraca utkana neka gadna greška i svi se pod obavezno ponašaju kao kreteni i kad treba i kad ne treba, prema rastavljenim ženama?

Fakat ne kužim...