Cranberrie - under construction

Ako moj dragi dobije na kladari ići ću na koncert a ako ne dobije opet ću ići ali ću morati uložiti još puno puno truda i šmajhlanja da mi na svoj amex kupi kartu jer nemamo keša. Skupe karte ko sam vrag. 260 kn. Ali čeka me ona jedna karta u 1. redu još uvijek. Valjda... nisam danas još pogledala. Idem sad.

Na poslu danas prava ludnica. Malička i ja same i naravno da je došlo 25 ljudi, telefon nije prestajao zvoniti i ako od mobitela ne dobijem rak mozga - neću dobit rak mozga.
Moram si kupit onu stvarčicu koja neutralizira zračenje. Ako to nije samo ludom radovanje koje skupo naplaćuju.

Uf što se sporo otvara ovaj Lisinski. Hm izgleda je ona jedna karta u prvom redu prodana. Moram provjeriti još ovaj parter lijevo. Možda je bila tu. Ima jedno prazno mjesto u trećem redu. Bit će i to dobro. Cijena ista.

Mislim da mužićeva boleština lagano prelazi na mene. Uzalud mi malo bogatstvo potrošeno na Andol C, Strepsilse, razno razne mulitvitamine i ostala sranja. Još i nisam platila cjepivo protiv gripe, a da jesam, još i to. Još uvijek se ne predajem bolesti.

Čini mi se da moja taktika spavanja obučena do grla ipak najbolje djeluje.
Spavam naime u tajcama, majici nekoj prastaroj, čarapama i još si omotam neku maramu oko vrata za svaki slučaj. Da ne pričam da mi ni u spavaćoj nije nikad, pa ni usred noći ispod 19 stupnjeva i da se pokrivam poplunom od čistog perja. Zaključak je da sam totalno zimogrozna. A kaj mogu kad jesam.

Oooooooooo... pa na parteru lijevo mjesta koliko hoćeš u prvom redu... jeeeeeeeeeeeeeeiiiii...

Hm... dane sam opet počela trošiti na gluposti.

Kad sam išla doma išla sam mužiću po potvrdu za bolovanje kod doktora i izađem fino van i auto neće upaliti. Snjeg pada ko lud, ja luda, ovaj samo vergla i ni trt ni mrt.
Sutra moram svekra žicati da me odveze na posao ako ovo sranje ne upali ujutro. Fuj... Mislim sranje od auta a ne svekar. Svekar je super. Posebno kad mi auto ujutro očisti od snjega. Inače je malo naporan.

Ustvari idem sad spavati i sanjati da je ljeto i da sam se preselila negdje na obalu mora i da izrađuem nakit i da ne radim više u šugavom uredu.

Laku noć

Ovo ide na nas, držatelje kućnih ljubimaca.

Oduvijek sam voljela mačke. Oduvijek sam imala mačke. Ali nikada nisam smjela mačku držati u kući i uvijek su to bile obične kućne mačke.

Svoju prvu mačku sam dobila kao klinka i bila je to ljubav na prvi pogled. Mama ju je ulovila u tvornici u kojoj je radila i maca je bila totalno divlja. Frktala je na sve žive, osim na mene. Mene je bezgranično voljela iako sam ju ja kao što sva djeca od ljubavi gnjave svoje mace, gnjavila do iznemoglosti.
Međutim maca se voljela mačore i svakih par mjeseci smo imali poplavu malih miceka. Tata je odlučio da to više tak neide, i umjesto da to humano rješe sterilizacijom, moju su macu odvezli u neku crkvu kod nekog zvonara na selo. Moje malo srce se bilo zauvijek slomljeno.

Mama se smilovala i dozvolila mi novu macu, pod uvjetom da je muška.

Sestrična je našla u Novom Zagrebu napušteno mače. Znala je koga treba zvati. Mama i ja smo tramvajem išli po mačića. Taj je bio totalno spaljen i stalno je visio po šumi i vjerovatno su ga lovci ubili jer ga jednog dana više nije bilo.

Tuga je ponovno zavladala. Mama je ponovno bila milostiva. Ovog puta smo uzeli mačića iz oglasnika.
Bio je smješan, narančast ko Garfield pa smo ga tako i zvali.
Njega je pak netko otrovao.

I onda sam ja rekla - dosta. Kad se udam imat ću macu u kući i nitko ju neće otrovati ili ubiti.

Ali, 92 sestra je imala tour de selendre gdje mi živi kojekakva rodbina i kod tete je vidjela prekrasnog mačića i donjela mi ga.

Sram me reći, imala sam 15 godina, ali rasplakala sam se ko malo djete. Bio je zaista predivan. Ali zaista malen. Još i nije bio za odvojiti od mame.

Tata ga naravno nije dao u kuću, ali je pristao na balkon.

Kako je on zaista bio malen, lako se provukao kroz ogradu, a najdraže mu je bilo spavati na onom limenom dijelu koji odvodi vodu sa balkona. Onda bi se probudio, ili bi ga nešto prepalo i tresnuo bi dolje na beton. I tako nekoliko puta. Na prvi pogled mu nije bilo ništa, ali njegovo kasnije ponašanje je pokazalo da mu se očito nešto poremetilo u glavi. Već i kad je imao više od 10 godina igrao se i mazio kao mali mačić i bio je malo priglup, i uvijek je morao hodati točno po sredini i točno ispred osobe na koju se je namjerio. Ja sam voljela reći da je mentalno retardiran. Na kraju je već bio star, i oglušio je i ispali su mu svi zubi, i nije mogao ni jesti ni ništa pa smo ga odveli na uspavljivanje.

I onda sam se ja prije godinu i pol udala.
A već i prije nego sam se udala, dovela sam macu. Malo čupavo klupko nježno sive boje i plavih očiju.
Ali vraga, s vremenom se mjenjala i na kraju je završila kao kombinacija smeđe-bež-crne boje u kombinaciji kornjačevine, sa jantarnim očima.
Smješna je do besvjesti.
Ona vedri i oblači našim životima.
Ona smije što god hoće i ništa joj nije zabranjeno.
Spava sa nama na krevetu. Ponekad kod muža na jastuku, ponekad kod mene.
Jede samo Whiskas vrećice i Royal canin za sterilizirane mace jer smo ju nakon prvog okota sterilizirali.
Ima svoju fotelju i svoju dekicu ali svoje dlake ostavlja posvuda jer je ustvari sve njeno.
Na stolicama od eko-kože redovito oštri kandže i totalno ih je svih 10 uništila
Mačje drvce je totalno ignorirala čak i kad sam joj sve igračke pobacala u kutijicu. Ona ih je hladokrvno sve povadila van i nikad više nije ušla unutra.

Mogli smo samo zaključiti da ona ne zna da je mačka i da ona misli da je čovjek.

Jednom sam čitala knjigu o pudlici Josephine koja je kad su ona i njena gazdarica bile pred ogledalom, stalno gledala u gazdaricu uvjerene da je to ona.

Tako i moja maca misli da je čovjek. Zato što se mi prema njoj ponašamo kao da je čovjek.
Znam da to i nije baš normalno ali što mogu.

I zato se pitam: Jesmo li normalni?

Nemogu shvatiti kako netko može svoga kućnog ljubimca izbaciti na ulicu. Ili male psiće i male mace ostaviti napuštene.
Kako netko može biti tako okrutan da tuče svoje kućne ljubimce?

I opet se pitam: Jesmo li normalni?

Vrijeme je prehlada i gripe. Za mene ništa novo. Ja sam bolesna već od 01.10. pa tamo negdje do 01.04. Šmrcam, svako malo upala grla, maramice i andol C su mi zimska oprema. Tu i tamo me ulovi temperatura i to uglavnom prehodam jer se ne usudim uzeti bolovanje.

Eh, od jučer je moj mužić bolestan. Jučer je malo šmrcao ali sam ga nakrcala andolom C u nadi da će mu danas biti bolje. Ali, uzalud moj trud, kad on jutros mene na posao vozi u natikačama i proljetnoj jakni, i kad na poslu hoda u majičici a nije im baš najtoplije.

Danas me je pokupio na poslu u pola šest i do sada me je uspio dovesti na rub živčanog sloma.
Naš razgovor teče otprilike ovako:

On: Bok ljubavi...
Ja: Cmok... uf topli si... jel ti bolje?
On: Nije... jooooj...
Ja: Stani u apoteci da kupimo još andola c
On: Ma dali smo već 500 kn na te tvoje andole...
Ja: Ali vidiš da djeluju...
On: Ma joj... ne... skuhat ću si čaj i bit ću dobro
Ja: Baš me briga... samo mi nemoj cmugati cijeli dan

Dolazimo doma.

On: Kaj ima za ručak?
Ja: Piletina i njoke ću još napravit sa gorgonzolom
On: Kaj piletina od jučer?
Ja: Neeee... sad ću časkom napohat... Normalno da je od jučer... Neću to valjda bacit...
On: Kaj bumo sad to jeli cijeli tjedan! Jooooj... kak mi nije dobro...
Ja: Jest ćemo dok ima!!!
On: Joooj...
Ja: Legni si dok ja napravim ručak...
On: Zima mi je... Jooooj...
Ja: Legni si i pokrij se...
On: Joooooj... Jooj... Jooooooj....

Ja već iznervirana kuham nesretne njoke i juhicu za mog dragog mužića.
Svako malo iz sobe dopire: Jooooj...

Ručamo i on cijelo vrijeme cmuže. Joooj pa jooooj... Već mi se tlak lagano diže.

Ja: Daj prestani cmugat... nemaš 5 godina
On: Joooj... kad mi nije dobro.
Ja: Znam da ti nije dobro ali pretjeruješ.
On: Joooj
Ja: Prestani više jer ću te zveknut u glavu
On sad namjerno: Joooj...

Naravno da mu niš nije valjalo i sve mu je bilo bez okusa kad je bolestan ali bitno da je stalno zanovijetao.

On: Juha mi nije dosta slana
Ja: Dosta je slana, i preslana je... bolestan si i nemaš apetita... Jedi, bitno da je toplo... To ti je dobro za grlo.
On: Joooooj...

Ja okrećem očima i stvarno sam luda.

On reže piletinu i vrda po tom bataku i njokama.

On: Nemrem... jooooj... idem si leći
Ja: Odi, bar si juhu pojeo...
On: Idem... jooooj...
Ja: Pokrij se...
On: Budem... Jooooj.... Ljubavi?
Ja: Kaj je?
On: Hoćeš mi donjet maramice?
Ja: Evo
On: Joooj...
On: Ljubavi?
Ja: Kaj?!?
On: Hoćeš mi skuhat čajeka? Ja sam tebi skuhao sto čajeka dok si ti bila bolesna...
Ja: Hoću. Koji ćeš?
On: Jooooj... mmmm... lipu bi...
Ja: Nemamo lipu
On: Joooooooj... imamo... kupio sam...
Ja: Nemamo... očito nisi kupio... Kamilica ili šipak?
On: Joooooj... kamilicu... i stavi mi šećera

On gleda posljednju kariku a sve trešti.

On: Jooooj.. boli me glava...
Ja: smanji si televizor i ja ću ti ugasit svjetlo pa će ti biti bolje.

On kihne i sadržaj nosa mu izleti van. Naravno nemre neći maramice. Panika!
On: barambice... brzo... barabice... doneci....
Ja mu donosim. Briše nos uz uzdahe jooooooooj svako malo.

Kuham mu čaj i stavljam cijelu veliku žlicu šećera na pola litre.

On: No buš mi donesla? Neću piti hladan čaj kao ti...
Ja (iznervirana): Pa vrelo ti je još
On: Sam ti donesi... joooooooooj....
Ja: E isti si moj stari... Misliš da je samo tebi loše kad si bolestan... Prestani jaukat, ideš mi na živce!

Donosim mu čaj. Proba i naravno sprži si jezik i naravno bljutavo mu je.

On: Joooooooj.. fuj... daj šećera...
Ja: Stavila sam ti dosta...
On: Jooš mi stavi... jooooooooj...

Stavljam mu još jednu žlicu.

Ponovno kiše i ponovno potraga za maramicama. Naravno ne zna gdje su mu.
Donosim mu cijeli paket papirnatih ubrusa.

Ja: Evo ti. Ovo valjda nećeš izgubiti.
On: Joooooj...

Ja smanjujem tv i gasim svjetlo i sjedam za komp.

On: Jooooj... a skim chataš?
Ja: Ni sa kim...
On: A kaj tipkaš? Joooooj...
Ja: Prestani jaukat i spavaj.
On: Jooooj.. kad me boli... jooooooooj...

Hvala ti Bože, zaspao je i još uvijek spava.

Mislim da ti muškarci trpe bolove kao što mi žene trpimo svaki mjesec, mislim da bi umrli.
Od jedne obične prehlade rade slona, a od gripe umiru. Sve ih boli, muka im je, nemreju više... A ni u ludilu ne bi popili tabletu ili uzeli nešto što će im olakšati, kapi za nos su im smtrni neprijatelj.
I tako... sad se malo odmaram dok se ne probudi... a onda opet: Jooooooooooooj....

Boss: Ove liste treba prekontrolirat, do sutra trebaju biti gotovi...
Obraća se tajnici: raspodjelite to na svoje kolege.
Tajnica raspodjeli.
Svi ju ignoriraju.
14 je sati.
Nitko ne trza na liste, misle si: pa budu to cure.

Tajnica na rubu živčanog sloma: dva je sata, to do sutra treba biti gotovo. JA vam to neću tipkat.
Ona: Ni ja, ja sam zadnji put sve sama.
Tip I: ja to sad ne stignem.
Ona: Odnesi si doma. Ja sam rekla da neću sve ja.
Tip I: A kaj sad bumo službeni? Možemo i tak.
Ona ga samo pogleda i ne komentira.
Tip II samo mudro šuti i misli si da će šarmirati tajnicu da to napravi umjesto njega.
Ali danas taj film ne bude gledao.
Tip I skuži da cure ne trzaju i već je u panici.
Tip I: Ja to sad ni ne stignem.
Ona: Ostani dulje.
Tip I: Pa neću tu bit do 6 sati.
Ona: Ak sam mogla ja jučer, zašto ti ne bi mogao danas.
Tip II ode do tajnice ali ona ga otpili.
Tip II skuži da je najebal i da će morati sam.
Tip II: A kaj samo ovaj prvi stupac?
Ona: Da
Tip II: Ma ja ću to doma
Ona se samo podmuklo smije: A možeš i doma.
Tip I: Idem ja, i ja ću doma
I odlazi kao i uvijek ranije.
Oni svi iznervirani jer moraju ostati do kraja radnog vremena.
Tip II odlazi.
Njih dvije se saveznički smješkaju.
Tajnica: Bok, vidimo se sutra.
Ona: Bok!
I opet ostane dulje da završi u miru svoju listu.

Upravo sam se vratila sa noćnog kupanja.
Bili smo mužić i ja na bazenu u Utrinama.
Iako je danas bilo za krepat u svim krajevima lijepe naše, nisam se mogla mrdnut negdje do bazena, a iskreno, nije mi se ni slušala dječurlija i njihovo skvičanje. A baš i da bi mi neka mlačna vodica pomogla da se rashladim - sumnjam. Ipak bi onda bila na suncu a to mi se danas nikako nije dalo.
Zato sam čekala noć da se odem okupat.

I mogu vam reći da je sjajno i diiiiivno!
Ekipa je sva vrlo mlada, iako je bila i nekolicina starijih.
Pod stariji mislim na ekipu iznad 25 godina.
Dakle, nagledala sam se mladih nabildanih tjelesa vrlo mnogo... Njami...
A bogme sam se i naslušala raznih planova za upucavanje: evo sad ću ju ići pitat... joj gle... sad joj je došla frendica... budem kad ona ode... itd. Uglavnom - jalova posla... bar dok sam ja gledala i slušala.

Tek sam sad skužila koliko sam out iz svega toga i koliko mi je zbog toga drago.

Bazen je inače divan.
Postoji jedan veliki 25x50m dubine 3 metra, jedan dječji dubine 60 cm do 1,20 m, i jedan za skokove, nešto malo dublji od ovog dječjeg ali u tom nismo bili.
Voda je ugodne temperature, onak, mlakasta, taman za rashladit se.
Sva jaka svjetla su pogasili i ostavili su samo ona u vodi, tako da se stvorila baš onak intimna i romantična atmosfera. Naravno da si je u sakom mračnom komadiću neki mladi par pregledavao mandule.
Puštali su i muziku: trendi ali ne prenapadno, meni je bilo OK.

Sve je još vrlo novo i vrlo lijepo i stvarno mi je bio gušt iako baš osobno i ne volim bazene.

Mužiću baš nešto i nije bilo dobro, opalila ga klima pa mu je bilo zima i nije se baš previše kupao.
Zato sam se ja ubacila u brzinu i 20 puta preplivala bazen, što ukupno iznosi 1000 m.
Još uvijek ne mogu vjerovati da sam to uspjela.
Eh sad, da to mogu svaki dan, milism da bih se začas istesala...
Morat ću se i na moru malo više aktivirati...

Dakle dragi moji zagrepčanci, petkom i subotom u vremenu 21,30 - 00,30 juriš na noćno kupanje u Utrine. Upad je samo 30 kn...