Nije bez neke
Tiho je otiš'o prvi naš predsjednik.
Živio je skromno (mogao bih ga usporediti s 'Muicom') a tako je i ispraćen od rodbine, prijatelja i poznanika. Kad je čovjek pravi ne mora biti predsjednik države da bi napravio dobro djelo jer i predsjednik mjesne zajednice (tako se to onda zvalo) može učiniti pravu stvar.
Na kraju ceremonije okupljeni oko grobnice slušali smo riječ svećenika koji se nadjačavao s jugom što je mlatilo tog dana. Na takvim događajima sretnu se bivši kolege i poznanici pa željni prozboriti koju na trenutak i zaborave kojim su povodom došli te zadivane, 'a sićaš li se ti...'
Obred teče, pa 'pomolimo se', pa opet govor, a pričoljupci ne prate pa ne znaju u kojoj je fazi obred te vrate kapu na glavu a kad opaze da se drugi znamenuju onda užurbano skinu kapu pa se i oni prekriže.
Doš'o je i Luka sa svojom Marijolom koja stalno skakuće oko svog čoeka i bište ga, popravlja mu kolarinu na košulji, skida končiće s jakete, zakopča botun… jer 'žena muža nosi na licu a muž ženu na košulji', veli narodna.
Onda njemu dopizdi pa drekne: 'koju me pizdu materinu stalno pujkaš'. Kako je vazda bio i ostao grlat svi se okrenu prema njemu pa i svećenik jer trenutak je za skrušenost i tišinu.
Vidjevši da je pretjerao primirio se i obred je nastavljen. Na glavi je imao neki tanki šeširić jer ga je lako gužvao prilikom skidanja i kad svećenik reče: 'pomolimo se' on, da ga što brže skine učini to bagavo i vjetar ga preko glava ostaih ispred njega otperja pravo u grobnicu.
- Aaa… Uuuu…- otelo se iz grla okupljenih a pogledi im pomiluju gologlavu Lukinu ćelu.
On je objesio vilicu i izbečio oči, zateklo ga je. – Aaaha!- prozborio je a Marijola još tiše dodala. – Ajmeee mužu moj…-
Grobar koji je već bio unutra (otvori su bočno) izbaci klobučić van a neko se sagne i pruži ga Luki. On gleda ali ne pruža ruku nego pogleda ženu.
- Marijola uzmi!
- Ali…oćeš mi se priladit?
No nakon 'milog' pogleda nije bilo premišljanja, uzela je klobučić i metnula u boršu.
- Metni to na glavu!
Pogledala ga je molećivo i metnula na glavu. Doduše morala je držati rukom jer joj je to stojalo kao lumbrela a nedajbože da opet odleti.
Završio je obred, ljudi su krenuli prema svojim autima a Dane, bivši mi kolega, pokazuje rukom i veli neka pođem s njim da mi pokaže svoj 'vječni dom'.
Tako smo pričali kad je Luka krenuo dozivat da oće li s njim doma ili ostaje.
Pozdravili smo se jer oni žive na selu udaljeno nekih 5 km a i meni je toliko do kuće ali u suprotnom smjeru.
Prošlo je od tada kojih 15 dana i potrefilo se da u gradu sretnem Danu. Sad smo imali obilato vremena za razgovor ali spontano smo krenuli od zadnjeg susreta.
Upitao sam ga za Luku jer kod grezadura kao što je on vazda ima nekih bisera i 'razbijenih jaja' za nasmijati se. Veli on meni.
- A šta, ti ne znaš?
- ?
- Stvarno ne znaš?
- Nije valjda...?
- Ma kakvi, slušaj. Mali, nije mali, sin mu u Njemačkoj to znaš, e, nagnao ga je da kupi bokun autića da se ne voza s onim tratorićem da ga led ne probija. I dade on njemu pare a Luka ga pita da šta bi kupia.
Veli mu sin neka uzme maloga 'klia' jer to je za nji dvoje najbolje. I bogami drž ne daj spreme se jedan dan on i Marijola pa odoše busom u obilazak salona auta.
Naodali su se i ogladnili ali škrti Luka ni krafnu da kupi nega srećom Marijola vaik sobom nosa pancete, kruva i kapule jer zna kaki je.
I kupi on mali autić ali 'kia', veli, jebeš jedno slovo a čudo jeftinije. E unda se opoštenia i kupia je bocu kisele pa kad su prolazili kroz Donje Polje stali su marendat. Počastili se.
- A šta se, stuka?
- Ma je vraga. Veli un da su njemu dovoljne dvi brzine i rikverc, di će se stuć. Onaj dan s njima sam doša na sprovod a i vratia se, čuja si ka me zva. Iđemo mi prema autu, jugo mlati, Marijola drži rukom šeširić da ne otperja, srića da ima veliku boršu i vazda nosa nešto u njoj inače bi i nju vitar odnia koliko piza, i taman došli do auta kad Luka stade ka ukopan i gleda prema prednjem kolu.
Novina, ona stranica iz 'slobodne' di su osmrtnice zapela za kolo i laprda. A on graknuo.
- Marijola, pogledaj!
- Ajme ajmeee.
- Miči to!
- Jadna Marijola pokupi onaj komad novine, smota ga i baci pa pljune nekoliko puta priko ramena te sidosmo u auto. Niko ne progovara. Sidili smo ka tri mumije.
Krenija je i kročili smo na cestu. Isprid je bila kolona, ono svi krenili jedanak pa moraš čekat dok se zaveze. Vozi prvom i onda zabeštima ne bi reć da se zabija u onoga isprid. Naredi Marijoli da pročita što piše na onom autu isprid nas. Gleda jadna Marijola, nabila nos u caklo i ćori pa mu kaže da dođe malo bliže jer slabo vidi. Kaže on: 'ma nemoj, pa da zabrenza i zabijem se. A ko bi bija kriv a Marijola'?
- A ja mužu moj. Ček ček…piše… smrat…
- Nemoj srat pogledaj malo bolje.
- Ček ček…Smrt…ajme mužu moj štae ovo danas.
Kako je to izgovorila Luka isti čas zaveze desno van puta i ugasi. Pitam ga da šta je stao a on meni da šta sam ćorav. Da jesam li vidia auto isprid nas koje može stat u džep a smrt se zove.
Ja se nasmijem i velim da nije smrt nega smart ali jok, usra se živ. Nikad ga takvog nisam vidia.
Uglavnom ja sam morao sist za volan i vratit nas doma a on od onda nije sia za volan. Evo sad sam bija kod njega.
- A Marijola?
- Jadna ona s njim. Od onda ne smije skinit onu kapetinu s glave, ki strašilo izgleda, eno je gore kod njega.
- Gore?
- E na psijatriju, da šta ti misliš.
|
