nigdjezemska
14.07.2006., petak
here I go again
Nije me bilo tu. ucilo se i mučilo. al evo me, i to doma napokon. dosadno mi je al sam bar u gradu u kojem mi je srce. spakirala sam sve živo kad sam dolazila, to odražava moja great expectations, od kojih nece bit ostvareno mnogo, al j..ga ja nikako da postanem tzv.optimist s iskustvom. glava u oblacima, 'imovina' u taxiju-i-to-kombiju, i eto me tu. svatko ce od nas morat saam kroz ovo ljetoo. a možda i ne. bilo bi i vrime:)
što napisati i narisati? pa evo sam chatala s prijateljem pa mi je savjetova da pisem o cemu sam njemu zborila. uglavnom odoh ja na more nekidan sama i požalih-isla kupit slaju i naputeljku sretnem lika svojih god pita me kolko je sati. aj okej bar se puni plaža(bili samo 2starca i engl. turistkinja s malim bratom). vratim se ja kad ono ovaj se ne spusta na plazu nego mu gaće stoje oko kolina. ja kako -kaze neko ko me skroz zna- vidim samo ono sto zelim vidit, protumacih: ovaj se tu stacionira pa se evo skida u kupaće. medutim, dovoljno je bilo u narednih uru pogledat u tom pravcu da vidis kako de ovaj ne mice. pogodite sta moze neko radit iza grma promatrajuci zenske osobe u kupacem. tek onda sam ja sebi skoro priznala sta se tu dogada, uz nadu da još postoji neka druga opcija. i odlucila se pokupit doma. ali naumila sam bila oprati svoju grivu buduci da mi se stvarno ne da cekat do doma dok obavim taj proces. i tako ja stala ispod tusa sa svojom kolekcijom-gel za tuš...šampon i regenerator(ovaj put bar nije bilo maske za kosu:) kad ono ja skuzim da ovaj gleda ravno u mene i da postoji samo jedno objasnjenje sta on tamo radi iako bogu fala grm je ublazio trajnije traume. dosjetila se ja i takoder cucnila iza grma obavit samponiranje. onda sam skuzila kolko me straj. nakon toga spustila sam se niza skale do mora di me ovaj ne vidi, i trackajuci jos neki vrag za vrhove po kosi razmisljala sta da napravim. spasilo me to sta je 1 od ta 2 covika obuka se kad i ja i krenia ća. ja brže bolje za njim vukući biciklu, vidim da mi odmiće pa u žurmi zapnem veštom za granu al napravim se cool prolazec kraj psiha ko da ga ne vidim. dodem na cestu popnem se na biku i osvrnem- a ono ovaj izaša na vrh puteljka i gleda me. ja odvozih ko onaj Armstrong. dovoljno je reci da taj dan nisam imala bas apetita. I DA VISE NE idem sama na more. nisam otad ni bila. prija mi uvik kaze da ne smis izgledat uplaseno- tip zrtve- pa nema straha. znaci bilo bi bolje da sam se tamo rastezala po plazi, a ja se cila ukocila. a to je takvima napeto valjda. pa ti budi pametan.. Ovo bi mogla ispast kvazi feministicka tema mogla bi prominit naslov. al necu bas mi se svida i 'odražava me',tesko se minjam no- kako je moj prijatelj reka- Lakše se prominit nego ostat isti. E to mi je veliki misterij. kako svatit zasto se neki ljudi mijenjaju (ako te to pogada jer su bili jedni od rijetkih koje si stvarno cijenia inace nije ni bitno) i jesu li uopce stvarno bili ono sto si upozna. znam da je ovo tesko citat, ali ionako nema bas posjetitelja, pa mogu dalje.. tema je zapravo jednostavna, nesto od srca do srca, da li se to moze skroz pokidat, il se pak ljudi mijenjaju a to ostaje -al onda se gura pod pijesak kod noj glavu.. vratimo se 'feminizmu'. Na Vip portalu bila je obavijest o tome kako Autonomna kuća ćeka pomoć od Bandića i sličnih nakon sto su im adresu objavili na internetu, pa sam je otvorila vidila da doli pise Vaš stav- napisah ga i svatila da sam jedina. to me veseli i rastužuje. P.S. muci me jos jedno filozofsko pitanje- dvo(mozda i tro) smislenost svega. Ako uzivas u sitnicama ko sto treba- pogledu, uspomeni, jednom dodiru, nadi i sl.- znači li to da se zadovoljavas ničim? Ma kvragu sve iz kože ne moš:) sitnice koje nas vode i drže su možda jedino trajno cega ces se uvik sićati. a sve ostalo sto postignes usput nastojeći da njih zakopaš pod pijesak je jedno veliko -ništa. ¤  ¤ |
