petak, 25.05.2007.
So, what can I say?
Danas je bio poprilično dobar i miran dan. I sporo je prolazio. Toliko se toga počelo događati u mom životu. Tako brzo i nenadano. Moje želje da se nešto dogodi su uslišene. Vrijeme leti, a da ne znam kako ni kamo. Usporena sam, ne osjećam se dobro. Nije to moj stil. Sve mi je nekako "realno"? Ne mogu objasniti ovu rečenicu. Počela sam shvaćati ljude na drugačiji način nego dosad. Svi životni paradoksi, metafore i abstrakti su se posložili na jedno mjesto. To je to ,složila sam "slagalicu". Skužila sam neke stvari i dalje ih želim kužiti. Neke stvari mogu već i predvidjeti, otprilike. To je poput jednadžbe. Staviš poznanice i nepoznanice te nekako stvoriš sliku kako bi sve moglo ispasti s obzirom na okolnosti. Napokon sam nekome postala nešto. Zahvalna sam na tome. Napokon sam našla nekoga tko potpuno razumije svaki moj prokleti potez, svaku moju rečenicu zna protumačiti i tko je drugo ja. Sjedeći danas kod učionice njemačkog željela sam da me svi puste na miru i nisam željela ni sa kime razgovarati niti vidjeti one koji su mi inače dragi. Ali ljudi su se samo oko mene stvorili i počeli klepetati i mlatiti praznu slamu. Nisam to više mogla podnijeti i ustala sam i otišla do WC-a , a ostali su za mnom gledali. Ne znam kaj su imali vidjeti. U tom trenutku željela sam samo zbrisati, nestati, al ne zbog njih zbog sebe. Živciram samu sebe svojim jadikovanjem. Dođe mi da stanem nasred nečega i vrištim kolko mi grlo dozvoli. Al nema veze vrištim ja iznutra samo se to ne čuje ni ne primjećuje kao ni ostale stvari. Ne znam što mi se događa. Prestala sam jesti , piti samo sam okružena računalom, hrpetinom knjiga, brigama te me nitko baš osobito ne shvaća. Moja stara si to tumači kao adolescentsko ponašanje. Meni je tako svejedno kako oni to nazivaju. Sve je to isti crap. Meni je najbolje kad dođem doma, istuširam se , bacim na krevet i pustim Gunse ili Maidene i odmaram se, a zatim idem naškrabat zadaću i naučit se ono što trebam. Osjećam se sigurnijom kada imam sve posloženo u glavi i kada ne moram kao većina pisati šalabahtere i paziti jel bu me profesor/ica skužio/la. A za kaj mi služi glava nego da u njoj nešto imam? Dobro nemreš sad imati sve , al neke osnove iz opće kulture trebaš znati. Najviše me živcira kad pišemo test i onda mi se javljaju za pomoć oni za koje znam da nisu knjigu ni otvorili, a htjeli bi imati dobre ocjene. Samo sanjajte! Zake bi vi imali iste ocjene kao i ja koja se mučim i vi kojim je zabava samo na pameti. J****E se!I tak još neke stvari koje me izjedaju. Na treningu me svi živciraju tak da razmišljam o tome da prestanem trenirat i posvetim se nekim drugim stvarima. Al kad zatvorim ta vrata onda će biti to to. Nema više povratka. Nevermore... rekao bi E.A. Poe. Tužno je ... bez nekih ljudi koji mi jako fale u životu. Nekada jednostvno poželim vratiti vrijeme. Biti s njima, smijati se, plakati, razgovarati, sanjati.... Mrzim kad mi netko otiđe koga volim najviše na svijetu. Al takav je život. Nepravedan... odvratno ispunjen lažnom nadom... Zašto je sve to tako ? Ne znam. Neću vjerojatno nikada ni znati. Ja samo želim mirno živjeti i umrijeti časno. Dosta mi je više dvoličnjaka, lažnjaka, imitatora. Više volim da mi netko u oči kaže da me mrzi ili da me ne voli nego da se pravi da me voli. To me izluđuje! Ovo je sve ludo i blesavo. Al dobro budem si i ja naplatila neke stvarčice samo dok izračunam vrijednost cijene te dodam PDV onda bu dobro. Bit će plača i suza heheheh al nema veze. Sve se vraća sve se plaća. Oko za oko, Zub za zub. Odlazim... ne znam kad ću se vratiti. Uskoro nadam se, a do tad moram se smiriti i naći se.
- 22:18 -
Komentari (24) - Isprintaj - #
