Champs-Elysees

Ovaj tjedan smo angažirali dedu za vođenje Vite u vrtić i odlazak po njega, jer bi inače morao krenuti od kuće u pola 7 i biti u dežurnoj grupi dok ne dođu njegove tete.
Deda je došo tek jutros, tako da nije bilo nikakve pripreme, nego je jednostavno ujutro kad se probudio Vito ugledao njega. Nije bilo suza, ni doma ni u jaslicama. Kaže da je zacendrao samo dok mu je presvlačio tenisice al kad su krenuli po štengama prema grupi – ništa. Pretpostavljam da zato što je deda bio skuliran, a djeca su i te kako prijemčiva . Zato tatici uvijek plače, ne više tak jako kao prvi dan al' plače i prestane vjerojatno čim tata zađe iza ugla, a ovaj usplahiren kao da se ne znam što događa .
Kaže deda "preuzala ga je ona plava teta, ona ružna." (uopće nije ružna , samo nije našminkana i u štiklama)
Dakle ti muški, mužev komentar je bio da kakve su to stare, ofucane tete .
A žene normalne, niš ekstremno nema na njima, jedino kaj nisu mlade, a zakaj bi i morale biti .
Baš me zanima kakav će biti tjedan sa 2 + 1 muškarca u kući.

Vikend mi je bio naporan, tak da je sinoć mužić rekao „ti se sutra ideš malo odmorit na posao, jel' da ?
Tako nekako .




Osim hrpe obaveza cijeli vikend, baš se nekako sve posložilo, još je Vito jučer bio u zamahu energije i spremnosti na sve razbijačke aktivnosti . Lupao je vratima, razvaljivao autiće, skakao i tako cijeli dan (srećom je takav rijetko).
Naravno da me mužić zatekao nabrušenu kad se vratio s posla, pa postavio dijagnozu
„on je hiperaktivan a ti si hiper-senzibilna“
Samo sam ga pogledala, na što je zaključio „a ja sam hiper.pametan“