Champs-Elysees

Jutros je nakon punih 5 tjedana zvonio alarm na mobu u 5 ujutro, koja mrakača vani ! Nema više spavanja, gotovo je plandovanje i sad se vraćamo u stvarnost.
Zadnjih 10 dana godišnjeg je bilo najljepše, pravo ljetovanje, uživancija bez briga i pameti. Dobili smo sobu sa lijepim pogledom :




Sa hotelom smo bili jako zadovoljni. Bilo je nekih sitnih propusta ali ništa oko čega bi se čovjek trebao uzrujavati i kvariti si odmor.
Jedina neugodnost dogodila se u dva navrata sa susjedima, nekim starijim njemačkim bračnim parom koji su došli nekoliko dana iza nas. Već prve večeri je u neko doba noći provirila glava iza pregrade na balkonu i izderala se na nas zašto pričamo na balkonu, da je 1 u noći. Ja se isprepadala jer se sve zbivalo u totalnom mraku, a mužić se razljutio i svašta joj (na njemačkom naravno) izrekao . Još da je pokucala na vrata pa nas zamolila da pričamo tiše (iako nismo pričali glasno) ajde, al' zalajati ko buldog ?! Naravno da se ne treba bučiti i galamiti ali da ne mogu pričati u sobi koju sam platila kao i ona, e to baš ne može.
Posilje nam je sobarica ispričala kako su joj prvog jutra skinuli svu posteljinu i ostavili kraj kreveta. Ko' da doma mijenjaju posteljinu svaki dan ?! A čišćenje sobe i promjena posteljine i ručnika su stvarno bili besprijekorni .
Dan-dva nakon toga, predvečer, zvoni telefon, recepcija, da su zvali iz sobe (susjedne pretpostavljam, nije mi recepcionarka htjela reći, kao ne zna tko točno) da beba plače pa su mislili da smo ga ostavili samog u sobi . E to me stvarno razbjesnilo, jer je Vito plakao najviše 10-15 minuta zato što je bio umoran, kao i svako dijete uostalom.
Na povratku sa večere sam tražila šefa recepcije, a dobila direktoricu i pitala ima li kakvih problema sa nama, jer se netko žalio da dijete plače, a i neku noć da pričamo na balkonu. Pa je rekla da neka se ništa ne uzrujavamo, da je sve OK, da su se oni žalili i na susjednu sobu, pa im je hotel ponudio drugu sobu ali se nisu htjeli premjestiti.

Kako smo bili u Korčuli ,a ne Vela Luci od kud je mužić, tako smo stvarno imali mir Božji bez rođaka i kojekakvih susreta, ugodnih i neugodnih, jer na žalost ostavinska rasprava je prošla jako loše , što je bio jedini loš dio ljetovanja. No nismo mogli drugačije nego uklopiti sve zajedno .

Al zato je najljepši dio bio izlet u Cavtat, Konavle i Dubrovnik u kojem do sada nisam bila pa me oduševio . Navozali smo Vitu samo tako , al' dobro je sve to podnio. Valjda smo morali dobiti dijete koje dobro podnosi putovanja, kad već nas dvoje volimo plandovati.
Sa kupanjem u moru je zahvaljujući nestrpljivom tati bilo malo problematično . On sve hoće odmah, pa je bilo puno deračine , potpuno bespotrebno jer bi sve prošlo bolje da ga je pustio da uđe u more sam, kad to njemu odgovara. A ovako se kod tate stalne derao i cvilio, a kod mene bio miran i siguran. U more je išao sam čim je spazio neko dijete sa kojim se htio igrati ili koje je imalo igračku koju mu je htio oteti (njegove ga nisu zanimalne) onda je hodao za objektom koji si je zacrtao bez obzira na dubinu vode.
Društva je imao više nego dovoljno. U hotelu je stol do nas bila jedna obitelj iz okolice Pariza sa dečkom koji je bio samo nekoliko dana stariji od Vite i prekrasnom curicom od 4,5 godine. I mama i tata su bili jako dragi i ugodni , oduševljeni Korčulom i Dubrovnikom ali su na žalost otišli 5-6 dana prije nas. Njihov mali je rano išao spavati, a Vito s nama u život nakon večere i uživao , iako je obavezno zaspao i nije se budio čak ni kad sam ga presvlačila u piđamu.
Možda zato sinoć nije htio zaspati nakon kupanja, jer je mislio da se treba ići u život , a ne spavati .

Vrijeme nam je bilo super, samo je jedan dana bilo oblačno ali se je popodne razvedrilo pa se moglo ići na plažu.

Najeli smo se fine dalmatinske hrane , ne u hotelu , tamo je sve bilo standardno al smo na ručak išli svaki dan u neki restoran ili konobu. Kao „ čuj, ajmo nešto pojesti, on (Vito) je već sigurno gladan“, da bismo se na kraju nas dvoje fino najeli, a Vito nije htio, tek tu i tamo bi pojeo malo hobotnice na salatu ili paradajza, a inače je živio od voća, jogurta i malo sladoleda, kruha, koji suhi kolačić i to je sve. Jučer je doma sve to nadoknadio, pa temeljito doručkovao, ručao još bolje, a za večeru se najeo palačinki.
Ja u Dubrovniku probala žabe na neretvanski, nešto što sam mislila da ni u ludilu ne bih stavila u usta, al na tanjuru uopće nisu izgledale loše.

Sve u svemu, jako smo zadovoljni ovogodišnjim izborom unatoč duuugom povratku, jer smo ko guske u magli i šli u Vela Luku na trajekt na koji smo ušli predzadnji jer su ogromne gužve, a Jadrolinija ne poduzima ništa, nego stvari idu kako idu. Još je i kasnio u dolasku, pa pri ukrcaju, pa u dolasku u Split. A mogli smo ići na Orebić ili Drvenik , pa se polako u klimatiziranom auto voziti, a ne stajati 3 sata na suncu čekajući trajekt i strepeći hoćemo li upasti. Al barem smo dobili finu završnu boju .