|
Krajnje je vrijeme da ostanem doma. Ovo danas me dotuklo. Putovala na posao 1,5 sat. Sad bih najradije legla na tepih i odspavala jedno 2 sata, al mantram „izdrzi jos to malo“ tj 3 radna dana, a onda gotovo sa rano jutarnjim dizanjem. Sve je bilo lako dok je bilo suho i sunčano al' sad kad je zapao snijeg i kad se kroz uske ugažene prtine probijam do busa, nije mi više lako. Još sam i jednoj babetini sa kojom sam se mimoišla ,a koja je komentirala da kak sam zauzela cijeli puteljak rekla „glupačo, kaj ne vidiš da sam trudna“. Inače se baš tak ne razgovaram sa ljudima al' jutros jednostavno nisam bila raspoložena za samožive babe koje u pol 7 ujutro imaju bilo kakve komentare.
.
Zapravo su „zimske radosti“ počele još jučer, jer smo na poslu ostali na jedno 4 sata bez struje, grijanja i telefona. Pa sam iskoristila zatišje za pregledavanje ladica i ormara, da bacim sve što je za baciti prije nego što odem , tako da kolegici koja će me mijenjati ostavim koliko-toliko čistu situaciju.
A blagdani me nisu izmorili u smislu nakuhavanja i prežderavanja. Poslušala sam mužića koji me molio da ne pečem nikakve kolače , jer nakon posla ne može gledati još i doma zmazanu kuhinju. I dobro da nisam, jer smo i onak donijeli torte od svekrve i sitnih kolača od moje mame, a skupilo se i brdo čokolada i slatkiša iz raznih paketa tak da sam to na kraju stavila u špajzu jer mi se ta količina slatkiša na stolu zgadila.
Prejeli smo se „samo“ na Božić kod mojih ,a ostale dane bili relativno umjereni. Kuhalo se doma nije ništa, osim juhice i žganaca da se organizam malo oporavi :-).
Poklona ispod borava bilo je krasnih (nakit, parfemi, cash… najljepše omotan i pogođen bio je naravno od mužića ), a imala sam i dobitaka na lotu i to dva dana za redom (na Badnjak i na Božić) , sitnih al' čovjeka veseli…
|