|
Dođe Champ jučer doma, mužić i mama (koja je došla na 1 dan obaviti nešto kod dr) sjede u kuhinji i pričaju. Čekali mene da krenemo s finim ručkom koji je prema receptu svoje babe s Korčule spremio mužić. Svima finoooo, al svi kažemo „ja bi još al' ne smijem više“….
Nakon 2 sata opet svi u kuhinji, nas dvoje sjedimo za stolom, mama kraj špareta, peče palačinke, a mi se samo dižemo i stavljamo na tanjur, mažemo svak po svojoj želji.
Uz palačinke kuha i zagorsku juhu (za sutra, jer oboje dolazimo kasno doma), sa pravim vrganjima i vrhnjem, mljac.
Zvoni telefon. Svekar s Korčule. Pričaju njih dvojica , mužić mu opisuje atmosferu, a svekar s druge strane da mu „gre voda na usta“.
Ja sufliram (obično razgovaramo utroje :-) ) „cijelo popodne jedemo, a ja ništa nisam morala kuhat“ :-))))
Mužić svekru „ona se znala udati :-) “
Ja svima „pa najbolje da se sa 38 godina nisam znala udati“
Nakon svega smo raščistili kuhinju, proluftali stan od raznih mirisa i pozaspali ko tuke već oko pola 11.
Kod njegove mame sasvim druga priča. Njoj je tlaka nešto skuhati, užasno je spora i uvijek je neka napetost u zraku. Stalno se čeka kad će ga prozvati za nešto što je trebao a nije ili što nije trebao al' je napravio…a što ona misli da je trebao ili nije trebao.
Ne jednom se dogodilo da se posvade , viču , a „organi“ lete na sve strane , pa me ona pitala dal' i doma tak viče.
Ma kaj god, niti bih ja živjela s nekim tko bi na mene vikao niti doma ima povoda za vikanje
|