CHABLIS

Na tamnom nebu posutom zvijezdama lutaju želje. Kad bi se koja barem ostvarila, pronašla svoju luku. Majka je bolesna i leži u postelji. Gleda prema nebu pogledom djevojčice i mislima starice. Kuham joj čaj od lipe i popravljam jastuk kako bih joj olakšala polusjedeći položaj u krevetu.

-Je, ali dete moje, brzo bum ja prešla, a tak sam daleke od svoje hiže.
-Ma daj ne pričaj gluposti, kamo bi otišla?
-Ili buju me črvi pojeli, ili bu me sveti Petar prijel k sebi…
-Još si k'o cura, možeš jedino na ples.
Nastoja sam okrenuti stvar na šalu. Nju je ta moja opaska prisjetila davnih dana i davnih događaja.
-Tancalo se v našem dvorišču dok sem se ženila, i dok se Tonček ženil takaj. Bili su mužikaši, onaj z bajsom je bil najbolši, najveselši.
-A, sigurno je i najviše popio.
-Je, v mladosti se sikakve bedastoče delaju, kasnejše počmeš misliti, i vidiš da ni se tak kak si zamisliš. Se ti spomeneš našega dvorišča?
-Aha. I kokica koje su trčale po njemu i kokota koji je kukurikao najglasnije u selu.
-Znaš, a meni je nekak najdrajša ona klupica pod lipom. Trda, ali saka rit si je rado na nju sela.
Majka se zakašljala pa sam joj ponovo dodala šalicu s čajem. Čelo joj se orosilo.
-Viš, ja od smeha kašljem, a negdar su mi od smeha i suze curele. Fino diši tehec.
Primila sam je za ruku, staračku i hladnu, drhturila je. Širila je nosnice kako bi udahnula što više opojnog mirisa lipovog čaja.
-A sećaš se kuma Imbre? On je bil tak dobar čovek, al puno je pil. To ga je vbilo.
-Kako se ne bih sjećala, pa kum mi je bio. Pokoj mu duši.
-On je furt cajtunge čital. Ni bilo važno jesu novi ili stari. A znal je reči da kad ih pročita još si v njih i rit more obrisati!
-Mama, daj… Svakakva sjećanja su joj padala na pamet.
-Pa kaj, stari ljudi su si rit brisali z novinama. A za tvoju riticu sam mam kupovala mehki papirek. I onda je tvoja fina rit odlučila da za nju ni dobro naše selo pa si…
-… otišla u Ameriku. Jesam. A onda kad je tatek umro dopeljala sam i tebe. Nadam se da ćeš mi to jednom ipak oprostiti. A nije ti tu tak loše, priznaj. Zapravo ti je dobro.
-Niš ti ne zameram, dete moje, ali bilo je teško, jako teško. Ostaviti sve. Sve. Kaj bi ti zamerila, pa ja bum nočas vmrla, nikom ja niš ne zameram.
Teško je bilo slušati majčine riječi, bila sam bolno svjesna koliko istine ima u njima.
-Mama, daj prestani. Poledaj samo kako je nebo lijepo.
-Zvezdice se tak svetliju, kak onaj tvoj zlatni lanček kaj si dobila za firmu. To bi mogle biti duše kaj su prešle na nebo.
-Pa nam sad namiguju.
Poklušala sam biti duhovita.
-Mi doneseš krunicu? I onog kipeca.
-Naravno, ali nemoj se sad moliti, daj da još malo razgovaramo. Molit ćeš se prije spavanja, kao i svaku večer.
-Ali samo ovu večer bum vmrla.
-Mama!
-A naj se bojati smrti, taj čas mora dojti.
-Ali prerano je. Ima još dana pred tobom. Moramo nas dvije još toliko toga obaviti.
-Kaj bi bilo. Imam ja lepih leta. I svakaj sam proživela! I lepo živela. V mladosti od denes do zutra, v starosti od mraka do jutra. I onda bum vmrla i nova vrata otprla.
-Oho, spremaš se za smrt u stihovima. Evo t još malo čaja. U mladosti vino, u starosti čaj.
-Krunicu i kipeca sem rekla.
-Dobro. A daj mi reci…
-… zemi si molitvenika i moli zmenom.
-Oče naš koji jesi na nebesima…
-Majko kako su ti hladne ruke, tvoje su riječi sve tiše, majko… kamo žuriš…

Majčina duša odlepršala je s njenom molitvom. Gledam to tamno nebo pobrašnjeno zvijezdama. Klupica i dalje stoji u dvorištu ispred naše obiteljske kuće. Vratit ću se. Makar samo da svoju rit spustim na nju i pogledam prema nebu, prema sjajnoj treperavoj zvijezdi koja će tada biti sretna.