CHABLIS

21.03.2010., nedjelja

ŠUMSKA PRIČA

-Pika! Pikaaaa!
-Što urlaš tako da te cijela šuma čuje?!
-Pa kad mi se ne javlja. – odgovorila je majci mala ježica Bodlja.
-Pika je otišla s mamom u susjednu šumu, u posjet bolesnoj baki.
-Jao, a je li jako bolesna? – uplašeno je pitala Bodlja.
-Kao i svi stari, tako i Pikina baka pobolijeva, ali mislim da nije ništa opasno.
-Zubi? -pitala je Bodlja.
-Ah, zubi, zubi, ne znam Bodlja, nego jesi li ti svoje očistila nakon što si pojela onog puža kojeg si lovila cijelo jutro?
Bodlja se malo sklupčala, uvukla glavicu među ramena, malo se savila prema trbuhu i naborala čelo. Tako je pričekala da mama zaboravi na pitanje koje je postavila. A kad se pitanje nije ponovilo, točnije, kad ga mama nije ponovo postavila, razvukla se svom svojom dužinom i šmugnula iza prvog panja. Pa možda bi stvarno bilo dobro da malo češće čisti zube! Još će joj godinama trebati, a tko zna hoće li joj u starosti netko nositi onu hranu koju ona voli i hoće li je ona uopće moći jesti. Nekako se sva nakostriješila od te pomisli! Ma ne, nije moguće da bi ikada bilo drukčije nego sada! Ipak, za svaki slučaj pretrgnula je jednu već malo napuklu bodlju i njome dobro iščačkala zubiće. Zatim je bodlju nehajno odbacila.
Bodlja se nastavila zabavljati istražujući šumu. Ne, nije se jako udaljavala od brloga, ali tako malom ježiću, kao što je bila Bodlja, svaki korak znači mnogo. Odmicala je vlati trave, pokušala razgovarati s raznim bubama, no to nikako nije bilo moguće. Ne zato što ne govore isti jezik, nego svaka je buba pomislila da će završiti u Bodljinom želucu. A Bodlji, s obzirom da je baš doručkovala, to nije bilo ni na kraj pameti. Nju je zanimalo zašto je vlati trave škakljaju po nosu, zašto ljubičice tako jako mirišu i zašto u proljeće nigdje nema divnog, suhog, šuškavog lišća! Jer kad se kroz šušanj baciš niz padinu i kad se konačno zaustaviš na livadi uz potok, eh, to trebaš vidjeti! Izgledaš kao...kao...ma uopće ne izgledaš kao jež! Izgledaš kao šuškava lopta. Na svakoj bodlji imaš nekoliko žutih, smeđih, rujnih, čitavih, popucalih i svakakvih listova! I od same pomisli na taj užitak Bodlja je zatreperila i bacila se niz padinicu na kojoj se prošle jeseni tako igrala.
Kad se zaustavila na livadi pored potoka i pokušala otklupčati osjetila je kako je otežala. Stala je na svoje male nožice, pokušala pogledati o čemu se radi, ali nažalost vidjela je samo ispred sebe. Došla je do potoka i ogledala se u njegovoj bistroj vodi, no tekao je malo prebrzo pa je njena slika bila prilično izobličena. Odlučila se vratiti do maminih skuta. Mama će joj sigurno znati reći o čemu se radi.
-Bodlja, drago dijete! –iznenadila se i razveselila mama.
Bodlja se dobrano uspuhala, bilo joj je teško hodati uzbrdo s nepoznatim teretom na leđima. Eh, da je barem imala duže noge, bilo bi lakše, ali ježevi imaju vrlo, vrlo kratke noge.
-Mama, nešto me pritišće na leđima, a ne vidim što je to.
-Vidim da si se dobro zabavila. – rekla je mama, ne odgovarajući na Bodljino pitanje.
-Što mi je to, mama, na leđima? Teško je. – u strahu se jadala Bodlja.
-Donijela si desert za cijelu obitelj. – rekla je mama, a Bodlja ju je gledala u čudu.
-Kako? Samo sam se koturala niz padinu, nisam ništa i nikoga lovila...
-Izgleda da si se kotrljala kroz šumske jagode, jer je na svakoj tvojoj bodlji barem po jedna mala sočna crvena jagodica. Dođi da te oslobodim tog mirisnog i sočnog blaga. – nježno je rekla mama.
-Jao!- začuo se bolan krik iz susjedstva.
Mama i Bodlja potrčale su prema panju odakle se začuo krik i ugledale velikog šumskog zeca kako sjedi pored panja i zapomaže.
-Zeko, što se dogodilo? – pitale su Bodlja i mama gotovo u isti glas.
-Stao sam na neki veliki trn, u šapi mi je, ne mogu ga sam izvaditi. – rekao je zec i začuđeno gledao bodlju, pomalo i zaboravljajući na bol.
-Nego, Bodlja, kakav ti to imaš oklop? – pitao ju je.
-Daj zeko da vidim šapu, pa kad to riješimo, onda ćeš i sam probati njen „oklop“. – kazala je mama.
-Hm, hm, mislim da je ovo neka naša „ježlja“ greška. – mrmljala je mama osjećajući nelagodu i ljutnju.
Izvukla je „trn“ iz zekine šape i njime po zraku napravila zamišljenu kružnicu, obraćajući se Bodlji.
-Bodlja, ako me oči ne varaju, a majku oči uglavnom ne varaju, rekla bih da je ovo dio tvojega krzna.
Bodlja je spustila pogled i gledala u zemlju još više, tako se zadubila da je gotovo vidjela sve one kukčiće koji su hodali ispod zemlje. Ne, nisu je u tom trenutku zanimali kukčići, ali bilo joj toliko neugodno i toliko krivo da je bilo najlakše gledati u zemlju.
-To je moja bodlja kojom sam čistila zube. Ali obećajem da nikad više neću tako olako i nepromišljeno bacati bodlje. Zeko, jako, jako mi je žao što si se ozlijedio! – iskreno je, tihim glasom, izgovorila bodlja.
-Daj šapu, stavit ćemo list trpuca, tako će rana prije zacijeliti. – rekla je mama.
-I znaš što, ostani s nama, poslije ručka skidat ćemo s Bodlje ove sočne jagodice i svi zajedno uživati u plodovima one naše prelijepe šume. - rekla je mama.
-Ostavit ćemo malo i za Piku. – dodala je Bodlja koja uvijek misli na svoje prijatelje.

- 19:30 - Komentari (20) - Isprintaj - #