kad se nešto hoće to se i može

veze na daljinu su sjebana stvar. ne moš raditi ono što normalni parovi rade. kad se vidite skačete jedno na drugo i sexate se do iznemoglosti. i onda čekaš opet idući vikend ili neš drugo do ko zna kada.

do tada nikad nisam imala dečka koji je živio 400 km daleko. ponekad uza sve oblike suvremene komunikacije /telefon, internet, sms, mms/ ti se čini da neš nije u redu. moja frendica bi rekla intuicija. a ja sam živila u oblacima. razgovori s početka koji su znali trajati satima postali su sve rjeđi. nije više bilo poruka za dobro jutro ili laku noć. a ja sam žensko i želim to. onda lakše zaspem.

a i viđanja vikendima su se prorjedila. činilo mi se ponekad da se vijamo po čitavoj hrvatskoj /sad sam ja na seminaru blizu tebe, sad imam sajam u dalmaciji, a ti sastanak u blizini.../. e sad, ja radim jako puno. a i moj tadašnji isto. i putujemo po čitavoj lijepoj našoj. i sad ja ko pravo žensko počela razmišljati: ma sigurno opet radi, u gužvi je, ipak je na važnoj poziciji u jednoj vodećoj hr firmi, sigurno opet sastanak uprave, jadničak moj umorni, a još otvara i privatnu firmu...tipično negiranje i guranje glave u pijesak.

a da je za poruku dovoljna sekunda valjda zaboravila. tješila sam se onim njegovim jednim pozivom dnevno u kojem bi vječito kukako o poslu i kako je umoran jer radi jako puno i to tako odgovornu stvar. nježnosti više nije bilo. spontanost se odavno izgubila.

i tako to trajalo neko vrijeme. i ja šutim. reko valjda će proći i opet sve doći na staro. a onda više nije bilo vikenda. neko vrijeme. i šta sad? pa reko ajmo razgovarati.

e sad da neš pojasnim. ja se nikad ne svađam. valjda traume iz djetinjstva. kad čujem da netko povisi ton, meni se okrene želudac i kidam nalijevo. smatram da se svaki problem može riješiti razgovorom. i da ljudi moraju biti iskreni i onda se sve riješi. razgovor i samo razgovor. kako naivno!!!!!!!!!

i tako ja mojoj žabici kažem /telefonom naravno/ kak osjećam da neš nije u redu. i nije bilo. prvo što mi pitao jel ja želim prekinuti. ostala paf. spika kako ne zna šta bi on. traume iz prošle veze ga proganjaju. nije siguran. boji se. a ja još slijepa. šutim i slušam. i mislim se ajde budi strpljiva. njemu treba samo vremena....pusti ga malo na miru. i počeo on stvaro opet zivkati stalno. ali...sve opet službeno. osjećala sam se ko poslovni projekt.

idućih par vikenda se zaredali sastanci, sindikalne igre, vožnja frenda u graz... a ja čekam i šutim. i brojim sad već tjedne od našeg zadnjeg susreta.

sva sretna prošli utorak mu javim kak sam dobila par dana starog godišnjeg i kak bi mogli napokon spojit više dana i bit malo duže zajedno. e sad, ono što slijedi, mislim takvo izvlačenje nisam vidjela nikada. možda bude morao u ljubljanu, a onda italija. još će mi javiti, al posao je posao. jadan ne zna šta bi prije napravio, odgovornosti, sastanci, bolesni ljudi oko njega, uprava, menadžeri i slične gluposti. psmtr!!!!!!!!

srijeda. moj rođendan. čekam. ništa. ništa. ništa.

četvrtak. ja zovem. više nisam izdržala.

i tak ja više nemam dečka.

veze na daljinu su sjebana stvar. al još vjerujem da se sve može ako se hoće.

i tak ja više nemam dečka.

a idući će biti nezaposlen :))))