Ova 4 dana bez faksa su se otegnula unedogled. Imam kolokvije u pon i uto, nisam bas ucila i logicno bi bilo da prizeljkujem jos vremena da se pripremim kako treba. Ali ja zelim povratak medju ljude, u neku aktivnu rutinu u kojoj cu moci razmisljati o 1000 stvari i osjecati se zaokupljenom necim bitnim tako da se ne moram suociti sa svime sto trenutno kuha u meni.

U srijedu sam bila vani s onim frendom iz srednje.. Prvo da pojasnim da sam, nakon one cijele situacije kad smo se skoro poljubili, razgovarala s frendicom koja je bila s njim u srednoj i dobila njen blagoslov. Za svaki slucaj. I onda sam to prevrtala u sebi..
I u srijedu je to ispalo slucajno, spontano. On je imao kartu viska za koncert tj u zadnji tren je izvisio da nema s kim ici , a ja sam bila s njim i ekipom i gledala tekmu i htjela na taj koncert. I tako smo bili na koncertu, plesali, ljubili se, bilo je prekrasno…Nisam to planirala, ali sam cijelu vecer znala kuda sve ide i bila sam sretna.

Jucer sam prekinula. Ako je to uopce bila kao veza, od 1 i pol dan. Pricali smo i on je shvatio. Barem tako mislim i barem je tako rekao.
Sumnjam zapravo da itko shvaca, mozda cak ni ja ne kuzim sto se to dogadja u mojoj glavi i srcu. Htjela sam biti s njim, htjela sam to sve i znala sam sto radim svake sekunde, bila sam sigurna. I onda sam se jutro poslije (cetvrtak) probudila i kao da sam dobila napadaj tjeskobe. Bila sam izvan sebe, sve u meni je vristalo da ja to ne mogu, kao da sam u kavezu i ne mogu van, srce mi je lupalo 100 na sat, i tako sve do jucer (petak) kad sam mu rekla da ja to ne mogu i da cemo biti samo prijatelji. Sad sam smirena, ali zapravo i u komi. Imam fobiju od veza… Luda sam..

I ne pitajte dal ga volim jer ne znam.. Tj znam ali toliko je vrsta ljubavi, kako uopce znati koja je ona prava?