Abraxas



Je ne sais quoi



Bio si važan. Pojma nemam zašto. Da li zbog seksa? Da li zato što mi je seks važan?

A da li smo imali dobar seks? Ponekad. Bilo je i dobrog seksa. Odličnog. Ali samo ponekad. Mnogo ređe nego manje nego dobrog seksa. Ali iz nekog neobjašnjivog razloga bila sam tu. Kad god si zvao. U 4 ujutru ili 4 popodne. Ne, nikad nisi zvao u 4 popodne. Ne znam šta si radio tokom dana i večeri, ali mene si zvao tek duboko u noć. Ne znam zašto. Nikad mi nisi rekao. Jesam pitala. Više puta. Ali ostavio si me bez reči. Na najprostije pitanje tvoj izraz lica je govorio da si gluvo-nem. Na svako pitanje ostao bi bez teksta i ja bih uvek ostala bez reči. Moje usne su tu da bi ih ljubio. Moje usne su tu da bi te ljubile. Svugde po telu. Baš svugde. I tamo gde sereš. A najveća sranja čula sam iz tvojih usta koja otvoriš retko u nameri da nešto kažeš. Onda zažalim što sam pokušala sa tobom da pričam. Sve ćeš mi objasniti, kažeš. Samo ne danas. Samo ne noćas. Ljubi me, kažeš. Treba mi nežnost. Sereš. Treba ti grubost. Pričaćemo sutra. Znam, sereš. Obećavam. A ja te nikad nisam slagao, izgovaraš laž nad lažima. A ja je gutam, zajedno sa tvojom spermom. Ne znam da li volim ukus tvoje sperme i sranja ili kompulsivno dotrčim kad god me poželiš igrajući narkomanku u potrazi za fiksom, a ne vidim da ti zoveš uvek ko u krizi, uvek u očaju, u moram i trebaš mi, pitanje života i smrti. I samo ja ti mogu isisati poslednju kap sperme i mogu ti dati guzu ne stideći se ako u njoj naletiš na govna. Ja bar serem tu gde treba, ko i sav normalan svet. A možda je oralnih seratora i više.

Ja sam tražila nešto bolje. Zašto? Zato što mi to što daješ nije bilo dovoljno dobro. A ponašala sam se kao da si ti na planeti najbolji. Zašto? Zašto sam trčala na svaki poziv da ti isporučim fantaziju? Zašto, ako bi mi bilo lepše da sam samo fantazirala o tebi? Zašto sam tražila priču? Zato što sam htela bolji seks? Zašto sam htela seks? Mnogo seksa. Češće seks. Zašto? Zato što sam te želela? Ili sam htela više seksa kao kompenzaciju za to što nemamo priču? Ah, sram me bilo, kako zaboravljam da se naša tela uvek lepo ispričaju?! Zašto sam ja uopšte tražila reči od tebe? Zar mi nije bilo dovoljno uh i ah? Zašto sam tražila nešto što mi uopšte nije bilo potrebno? Zašto sam imala seks sa tobom? Zato što je bilo lepo. Ponekad. Ali to je bilo nekad. A sada... bolje mi je sa vibratorom. I za divno čudo, uopšte mu ne zameram što je sve bez reči. Možda zato što mi ne traži da mu pušim? Možda zato što ne zna da ja to radim tako dobro... Najbolje!

Možda mi i nije toliko smetalo što si hteo seks bez reči. Možda mi je smetalo baš što si izgovorio po neku reč. Ah, kako uživam sa ovim vibratorom! Dajem mu i guzu, seronjo! I uživam... Samo zato što nije serator.

Već 20 minuta se nabadam na vibrator. Obicno svršim za 2 minuta. Sad, nataknuta na vibrator kom baterija izdiše, žmurim i čekam da me zgrabiš za kosu. Čekam da mi kapljica tvog znoja padne na usne. Izgleda da si mi ipak bio važan. Ipak si mi važan. I dalje. Ne znam zašto. Ima nečeg u tebi. Nemam pojma šta je to. Možda samo ja to vidim, mada ne umem da imenujem. A moram li sve da imenujem? Da li su za sve neophodne reči? Pozovi me da čujem da nije sve u rečima. Ima nečeg i u boji glasa. Ima nečeg i u rečima koje se ćute. Ima nečeg u tebi. Možda samo ja to osećam. Možda zato i zoveš. Možda možeš da osetiš da osećam. Možda i ti nešto osećaš. Možda mi komuniciramo osećajući se. Možda zato nisu potrebne reči. Možda su zato sve reči među nama suvišne. Ali ja sam pisac. Meni su potrebne reči, razumi me. I razumeću i ja tebe kada sledeći put pozoveš i poželiš seks bez reči. Jer u našem seksu, u tebi koji uroniš u mene jeste izvor sve moje inspiracije. Uh, ah, uzbudila sam se. Svršavam... Možda ipak treba da se zadovoljim vibratorom i da zaboravim na tebe. Zaboraviću te, čim spadne krasta koju si mi ostavio na leđima kao uspomenu na naše divlje nežnosti. Zaboraviću te. Do prvog poziva. A onda, s rastavljenim usnama i butinama, uleteću u tvoje širom otvorene ruke i znaću da ti trebam. Baš ja. I znaću da mi je potrebno da sam ti potrebna. I znaću da nisu potrebne reči.

Nekad i pisci moraju da stave tačke. Nekada je tačka novi početak. Nekada tačka ima funkciju tri tačke. Takve su uvek bile tačke u našoj priči. Zar nisam rekla da mi nemamo priču? Serem. A nije analno. Ali pred tobom ničeg se ne stidim. Hvala ti za to. Možda je to naša lepota, što je sve tako bestidno. Možda zato kad god stignemo do tačke u priči, uvek dodamo još dve. Možda zato našoj priči nema kraja. Možda zato na našu priču tačku može da stavi samo Bog.