Zločinački um

Upozorenje: oni sa slabim živcima neka ne čitaju ovaj post. Isto tako, sljedeće retke ne bi trebali čitati oni štedljivi, škrti, a možda čak ni ako su muškarci… ;-)


Ah, ima trenutaka kad sam baš sretna što mužić nema interesa detaljno čitati moj blog.
Pa onda sad mogu bez straha umiriti svoju savjest na način što ću priznati koliko sam zapravo platila one cipele. Da, da, ovaj mjesec sam kupila jedne bijele cipelice za 300 kuna, jedne zelene slatke za 100 kuna (to se ne računa). Sve to mužić zna, počastio me, jer je prodao dio Snbe (sad iskusni znaju o čemu pričam).

Ali što ću kad sam se zaljubila u jednu predivnu veliku multifunkcionalnu brončanu torbu. Cijena 230,00 kuna. I, ajde, to je stvarno ok, i danas sam se nakon povratka prema uredu odlučila kupiti je. Iako je nemam uz što nositi, ali toliko mi se svidjela da sam je jednostavno morala kupiti. Nema je na polici, ajme prodali su… Oprostite, jel ima još koja brončana torba, molim vas, nađite mi jednu. Ne pretjerujem, baš takva sam bila. I aleluja, nađe meni dobra teta u trgovini još jednu, zadnju. Ha-ha, super, imam ja svoju torbicu. I sretna sam bila pune dvije sekunde dok nisam shvatila da je stvarno nemam uz što nositi. Ma, kupit ću si neke cipelice do 200,00 kuna, misli zločinački um. Točno znam i koje, u Borovu, spuštam se ja do Borova, tražim cipelice, znam ih, iste (ali smeđe) sam kupila seki za rođendan. Nema ih… E, sad sam se zainatila. Naći ću ja neke brončane da mi pašu. Našla sam ih, o, da. Od zmijske kože elegantne od 539 kuna. A na današnji raspašoj u shopingu me potaklo to što sam dobila povišicu, sad ću imati 3 i pol, i baš sam hepi. I to što je šefka išla na ručak pa sam čak i ja mogla iskoristiti pola sata pauze.

Napomena: uživajte, muškarci, sljedeći tekst je za vas

I još se žalim… Usred radnog vremena trošim pare, em nisam baš efikasan radnik, em živim preko svojih mogućnosti. Jao, jao. Prava sam žena, komplicirana i lažljiva. Lažljiva, da, da, jer ću večeras morati mužu svom jedinom lagati da sam cipele i torbu platila puno manje. To jest, već sam lagala. Pazi scene: zovem mužića…
Mužić: Ej, ljubavi, di si?
Aniso: A, evo, razmišljam da si kupim onu torbu i cipele o kojima pričam već 10 dana (torbu jesam spomenula, ovo za cipele ja ženska podvala)
Mužić: A, joj, šta moraš, šta nisi već kupila nešto?
Aniso: Jesam, ma ne treba mi, samo što jako želim, a i dobila sam povišicu.
Mužić: Kupi si, ajde, ajde. Kolko para?
Aniso: muk (šta da kažem, šta da kažem)
Aniso: 500,00 kuna oboje (čista laž)
Mužić: Dobro, ajde, srećice
Aniso: Već sam kupila!
Mužić: umire od smijeha (fala Bogu, ne od suza)

Pitanje: je li moralno lagati mužu svom jedinom? Nisam ja inače tako rastrošna, stvarno, znam pripaziti i biti štedljiva kad treba. Ali sad ne treba. Ok, nije moralno, znam, ali za mir u kući, zar to nije važnije? Šta mislite?

Napomena: ako uspijem, staviti ću slikice famozne torbe i ostalog…