Moja Dalmacija

Vratila se ja iz Dalmacije. Bili smo tri dana, i s obzirom na okolnosti u kojima smo išli (pisat ću o tome drugi put), bilo je sasvim ok. Čak smo svi pocrnili, uključujući i mene malu plavu.

Evo anegdote:
Svi znamo da je u Dalmaciji sin sin, a kći je dite. I kako već godinama bar tjedan dana ljeti provodim u muževim Brelima, navikla sam se na taj mentalitet. Ono, juha na stolu, dijeli se muškima u obitelji, a nama ako ostane. Kad baba nudi palačinke, nudi muške, žene nikako (a ni ne tribamo mi jest, moramo bit lipe, kad nam se muž pijan vrati kući da mu možemo vitke oprati noge). Jebote. I sad, nekako sam ja ostala svoja u svemu tome, i za divno čudo, svi su me ovako lajavu super prihvatili. Ali znam ja da moraš biti pokorna ženica bar 20 godina da zaslužiš svoj pjat juhe.

Scena: nedjelja ujutro. Idemo u babe popiti kavu. Sjedamo na terasu, to jest, sjedaju mužić i njegova dva brata, čekamo svekrvu 2. Ja u kužinu u babe. Toči baba kavu u TRI šalice. Gledam je ja, gledam i gledam. Kaže ona, šta me gledaš? A, joj, pa mužić pije s mlikom, i stavlja ona mužiću mlika u kavu. Brojim, prva kava je za mužića, druga za brata, treća za svekrvu 2, a meni? Znam da najmlađi brat ne pije kavu, ali ja pijem, i te kako.
Bua, nema kave za mene u ovoj šugavoj Dalmaciji, jebo je ja. I tako ja poslužim kavu i trk gore na kat gdje smo mi, bijesna, skuhat ću ja sebi sama kavu. Skužio mužić. Trči za mnom, pita šta je? Kažem ja, nema kave za mene, kao da ne postojim, i nije to prvi put, a znaš kako mi je kava važna. Kaže slatki mužić, znam, ljubavi, popij moju kavu. Kažem ja, neću tvoju jebenu dalmatinsku kavu, skuhat ću si sama, i trčim ja i dalje bijesna prema gornjem katu.

Dolazim gore, stavljam džezvu, prosipam kavu, nekako je uspijem skuhati, točim je u šalicu (jako je fina), i demonstrativno se spuštam na terasu sa šalicom punom SVOJE kave. I dok sam se spuštala, dođe mi iz dupeta u glavu. Svekrva 2 se ranije ustala. Nema je gore u nas, nema je u babe. AUŠIT! Gotovo je, već sam na terasi sa šalicom svoje kave. Mužić i brat mu piju kavu, treća stoji, čeka MENE! Jer svekrva 2 je svoju kavu popila već u sedam uri, a mi svoju eto sad pijemo u deset. KAKVA SAM JA KRMAČA!

Pita mene baba, šta ti je to, a ja lažem, to vam je posebna kava, ali popit ću ja i vaše kave, baba. Gledam mužića, on radi glavom onako lijevo desno, kao ccc… Kako me sram. Grozna sam. Draga tužna baba se brine za nas, a ja tako. Sram me, sprd i sramota može biti. I je me. Koja sam ja krmača. A najgore od svega je što mi nitko nije zamjerio taj moj show, lipo smo nastavili piti kavu u miru… I zato, pouka: nekad stvarno treba nešto prešutiti i ne reagirati na prvu! Moram usvojiti taj pametan savjet…

I ovim putem se ispričavam svim Dalmatincima, jer unatoč svim manama, ljudi su koji hoće pomoći… I moja djeca će imati dalmatinske krvi. I volim ja Dalmaciju, i njene ljude…
Oj, Zagoro, lijepa li si, Slavonijo, zlatna ti si, Dalmacijo more moje, jedna duša, a nas dvoje i tako dalje, živjeli svi mi dobri Hrvati… I Hrvatice. (dobro se uklopio ovaj novi smailić). I svi ljudi dobre volje, ma kako god se zvali… Eto.