MOGUĆE JE DA SAM SE PRERANO RADILA ZA PRAVU ISKRENOST
Snežana Žabić
MISSION STATEMENT
Čitanje "Portreta savremenice" o Radmili Lazić u ProFemini br. 25-26
potaklo me je na razmišljanje vlastitoj poetici. Tako je nastao i ovaj moj
tekst u kome polazim od samouporedbe sa Radmilom Lazić i od teza Nenda
Miloševića i Dubravke Đurić o autentičnosti i "autentičnosti" u peoziji.
Cilj mi je i da analiziram melanholično-konfesionalne tendencije u mojim
ranim pesmama te zašto sam takve tendencije postupno napuštala u kasnijem
razvoju. Tako dolazim do komparativne analize svoje prve i druge pesničke
zbirke i do svoje trenutne pesničke filozofije.
Jedna sam od onih koje pesme Radmile Lazić definitivno ne ostavljaju
ravnodušnom. Sa iznenađenjem sam primetila i to da me njene pesme koje
govore o starenju čak ispunjavaju blagom nelagodom zbog patetike kojom
odišu. Ovde naročito mislim na pesmu “Doroti Parker-bluz”(1). Ovde “lirska
subjektica” govori o tome kako se jako dugo nije dobro poševila, kako
stari i boji se da se možda nikada više i neće poševiti! Da li bih ja
nešto tako napisala? Reci, Charles: “Bili su to pesnici koji su mogli da
učine ono što ja nisam bio u stanju da učinim kao pesnik”(2). Za
dvadesetak (ili manje) godina ću i ja kao žena verovatno biti u situaciji
kao i junakinja “D.P. bluz”. Otužnost stvarnosti sadržane u stihovima
“nekad dobro parče/ ni sad nisam za bacanje” pritisnuće i mene. Znajući
sebe, znam da neću pisati o tome na taj način. Verovatnije je da ću se
pretvoriti u šamansko-autoritativni guru tip žene a la Anne Waldman -
neprikosnovena moć - makar u poeziji, ako ne u životu. Ne zato što je tema
starenja i neutažene žeđi za seksom za mene tabu, već radije zato što
konfesionalnost (po želji stvaviti u “ “), makar i autoironična, nije
odlika koju želim da ima moja poezija.
Pišući ovaj tekst, moram napomenuti da sam osobno dužna i Radmili Lazić i
Nenadu Miloševiću i Dubravki Đurić koji su me podržali na početku moje
književne “karijere” sredinom devedesetih. Dubravka, koji sam prvu
upoznala, skrenula je Radmilinu i Nenadovu pažnju na moje pesme, što je
rezultiralo mojim debitovanjem u ProFemini kada je Radmila bila urednica
za poeziju, i izdavanjem prve knjige kada je Nenad bio u žiriju za KOS-ovu
ediciju “Pegaz”. Dakle, imam i osobno-književne razloge za pisanje ovog
tekstića.
U svom tekstu Nenad Milošević piše: “Jer suštinska iskrenost, odnosno
autentičnost, trebalo bi da bude glavna piščeva preokupacija”(3). A
Dubravka Đurić, koju stranicu kasnije: “U epohi postmoderne ne može se
govoriti o autentičnom glasu, koji je, kao i mitologija originalnosti,
svojstven epohi moderne.”(4) Otprilike podjednako sam sumnjičava prema obe
konstantacije. Sumnjičavost možda proizlazi iz neznanja: ne znam, i
sumnjam da ću ikad znati šta je to “suštinska iskrenost”, a na mom nivou
obrazovanja tek počinjem razaznavati gde prestaje epoha moderne, a počinje
(i gde prestaje) epoha postmoderne. Tako da se prema te dve konstatacije
mogu sa dovoljnom dozom kompetencije odnositi samo polazeći od vlastite
pesničke prakse.
Kao pesnikinja sam već prošla određene faze. Jedna od njih je definitivno
gotova i to je jedina prema kojoj imam i vremensku distancu - to je faza
koju nazivam adolescentskom. Najbolje pesme iz ove faze (1990-1997) sam
sakupila u zbirku “Sveže ispečen novi dan”. Zbirka nije objavljena, ali
većina pesama koje je čine su objavljenje po časopisima. Ove adolescentske
pesme u najvećem broju slučajeva izrazito teže iskrenosti. Primer je pesma
“Gde je onaj osećaj”, koja melanholično govori o neispunjenim mladalačkim
velikim očekivanjima, usamljenosti, nostalgiji i žudnji za daljinama.
Primer su i “Relikvije”, o odvojenosti od prijatelja. Uzrok odvojenosti -
rat - eksplicitno se navodi u pesmama “Od oktobra do oktobra” i “Između
dva rata”. Pesme često govore o tipičnoj nelagodnosti u vlastitom telu:
“Proletnja revija” i “Pesma niske osobe”. I tako dalje i tako dalje.
Ukoliko dobro shvatam pitanje autentičnosti i “privatizma” u poeziji, onda
mogu reći da nikada nisam bila iskrenija i konfesionalnija nego tada.
Moguće je da sam se rodila prekasno za pravu iskrenost i autentičnost u
poeziji. U tom smislu, vrlo me je zaintrigiralo ono što je Krešimir Bagić
nazvao “narcističko osamljivanje” u svom tekstu “Pjesnički naraštaj
devedesetih”(5). Ovaj tekst govori o mojim pandanima koji su debitovali u
Hrvatskoj isto kada i ja u Beogradu. Polazeći od pretpostavke o
nemogućnosti postojanja originalnosti u današnje doba, te navodeći
Baudrillarda i njegove tvrdnje da su sve igre odigrane zaključno sa
modernističkim orgijama, Bagić zaključuje: “Čini mi se da je mogući
odgovor najmlađih hrvatski pjesnika na ovo pitanje (op. S. Ž.: šta posle
orgija?) - narcističko osamljivanje subjekta te intertekstualno i
intermedijalno obnavljanje spomenutih igara. Narcističko je osamljivanje
posljedica subjektova upornog fokusiranja detalja i prizora kojima je
okružen, a koje je isključivo u funkciji njegove autoanalize i terapije.”
Promatrajući svoje pjesme iz zbirke “Sveže ispečen novi dan”, shvatam da
je Bagić nadošao na jednu specifičnost hrvatskih pesnika moje generacije
koja se može primeniti i na mene. Dakle, niti konfesionalnost niti
iskrenost/autentičnost, već narcističko osamljivanje i autoterapija. Bagić
će još reći: “simboličko očuvanje ili ponovno stjecanje mentalnog zdravlja
bijegom u stih” . Iako on ne pominje rat kao traumu koja je prouzrokovala
potrebu za ovakvim samoisceljenjem, ja bih dodala da u mom slučaju ta
činjenica nije zanemariva.
Da li je onda prihvatanje teze o narcističkoj osamljenosti moj odgovor na
suprotstavljenost potrebe za autentičnosti i nemogućnosti autentičnosti u
epohi postmoderne ili post-postmoderne? Da, ali isključivo u mojoj
adolescentskoj fazi. Sada moram naći neki potpuno drugi odgovor jer sam i
ja drukčija. U doba zbirke “Sveže ispečen novi dan”, pisala sam poeziju
znajući vrlo malo o istoriji i još manje o teoriji književnosti, a bila
sam neinformirana i o savremenoj književnosti. Sada sam već prilično
verzirana u feminizmu, a nisu mi strane ni postmoderne teorije. Putem
projekta LitKon , postajem sve bolje informirana o književnosti koju piše
moja generacija na prostorima bivše Jugoslavije. Ponekad zažalim za danima
kada sam pisala čisto instinktivno, ali znam da tome nema povratka jer sam
sama izabrala da postanem samosvesna autorka i kulturna aktivistkinja.
Sada mi je zadatak dalje razvijati tu samosvest.
Trudim se da iskrenost, integritet i autentičnost negujem u svakodnevnim
odnosima sa ljudima, kako privatnim tako i aktivističkim. Za poeziju želim
sačuvati mogućnost poigravanja sa potencijalno neograničenim rasponom
identiteta pesničkog subjekta. Početni impuls može lako biti nešto lično,
ali rezultat će biti nešto sasvim drugo - mada nikako ne težim
univerzalnosti. Proces pisanja je za mene vrhunska avantura koja mi donosi
uzbuđenje i užitak, pri čemu je izrazita stilizacija neposrednih iskustava
glavni pesnički postupak kojim se služim. To podrazumeva i brižljivo
revidiranje pesama, neumoran rad na svakoj reči, zarezu i tački ako treba.
Stilizacija na kraju često dovodi do neprepoznatljivosti početnog impulsa.
Zbirka “Luda čajanka”, koju će verovatno iduće godine objaviti Ambrosia iz
Sarajeva, predstavlja prelaznu fazu iz one adolescentne, koju sam
prebrodila, ka onoj zreloj i raskošnoj, kojoj težim. Ona se vremenski
jednim svojim manjim delom preklapa sa “Sveže ispečenim novim danom”
-naime, u “Ludoj čajanci” su skupljene najbolje pjesme koje su nastajale
od 1997. do danas te je tako 1997. godina preklapanja dve zbirke. Dok se
cela moja prva faza odigrala u Beogradu, druga faza se odigrala u
seljakanju: Beograd, Budimpešta, ponovo Beograd, ponovo Budimpešta, Prag,
Hanover, Bremen, Berlin, ponovo Prag i napokon rodni grad Vukovar. Ako
ništa drugo, mladalačka čežnja za putovanjima i iskustvima različitih
gradova se ostvarila, i ta iskustva su našla svoj odraz i u nekim pesmama.
Od balkanskih ratova preostao je samo još onaj 1999, ali na taj se odnosi
jedino pesma “Sretan ti Ginks”. Čini se da je patnja za prijateljima
raštrkanim po svetu takođe prebrođena, a sa dragošću se pominju nove
prijateljske veze. Pristuno je i radosno prihvatanje vlastitog tela, kao
npr. u pesmi “Unutra, unutra i van”: “Danas ću nositi svoju omiljenu
majicu/velikog izreza/razotkiću se”.
Ono što mogu primetiti jeste da je u pesmama skupljenim u “Ludu čajanku”
umnožavanje identiteta pesničkog subjekta uzelo maha i to je dobro. Da se
vratim autentičnosti: tolika fikcionalizacija lirskog subjekta u svakom
slučaju čini pitanje autentičnosti i iskrenosti možda i bespredmetnim.
Ako, na primer, kažem u pesmi “Zen kao mogućnost”: “povlačim se u japanski
vikend, kao iz baštenskog časopisa./ Smirenje dolazi uz čaj u ranu zoru, u
belom prostoru polu-/ providnih zidova (....)”, to svakako ne znači da sam
bila u Japanu, niti da o Japanu nešto posebno maštam. Da li je onda to
samo poza - kao, vrlo smo produhovljeni, koketirmo sa zen budizmom? Tvrdim
da nije ni to. Međutim, ova pesma je nastala tek pre koji mesec. Nema
vremenske distance koja bi mi u ovom slučaju omogućila da dođem do nekih
suvislih zaključaka.
Nakon ove uporedne samoanalize (narcizmu kraja nema!), mogu ipak pouzdano
reći: ako je prva zbirka bila autoterapija, druga zbirka donosi potvrde da
je do isceljenja došlo, te valja krenuti u nove pustolovine. Usput,
poslušaću savet šlager-pevača Johnnyja Mathisa iz pesme Marka Eitzela (6).
Pošto nisam lopov (već, po nekim teorijama - kradljivica jezika), neću sve
reći, ukradene stvari su previše dragocene da se tek tako izlože, a
uverljivost ću postići silinom svog nastupa za bogohulnom ženskom
pesničkom propovedaonicom.
Vukovar, 5. 12. 2001.
|
