Dragan Velikic-SLUCAJ BREMEN
3.
U romanu,kao i u zivotu,nista se ne dogadja linearno,i retko kad se nesto dogadja u pravo vreme.U svakoj prici prostor i vreme su sabijeni,pa je citalac u prednosti,jer ritam pripovedanja,sto znaci ritam dogadjanja,vise diktira on nego protagonisti.Medjutim,kao i u zivotu u svakom casu preti mogucnost usmeravanja drugacijeg od onog koje kao namera postoji u glavi protagoniste,pa propusteni autobus odnosi izvesnu mogucnost,mozda prekretnicu koju bi izazvalo neko poznanstvo,tako i roman koji nastaje u glavi pripovedaca(i citaoca)moze biti usmeren(sto uvek jeste)na neki drugi kolosek,usled pomeranja namestaja u stanu iznad.U tom slucaju vise ne pratimo protagonistu,vec zvuk koji izaziva skripa ormana koji se krece iznad nase glave,kao kakva ogromna fusnota sto je za trenutak potisnula glavnu liniju pripovedanja.Utihnuo je dijalog koji smo upravo zapocinjali(da pisemo ili citamo),i sada cujemo samo vlastito disanje,a ono je izuzetno duboko,jer u ormanu smo mi,virimo kroz kljucaonicu kao nemi svedok nekog tajanstvenog susreta koji se u tom casu desava.
|
