Slavoj Zizek-STA JE TO JEVREJIN?-2
...Ovde lezi protivrecnost.Jer,zar nije cinjenica da su prvoborci za stvar univerzalizma-koje zastupa i Badju-bili upravo Jevreji-ateisti,od Spinoze,preko Marksa,do Frojda?I nije li polemika izmedju opsteg i posebnog,univerzalnog
i partikularnog,zapravo rasprava samih Jevreja,odnosno,ne dotice li se ona samog jevrejskog identiteta?Mozda ova cisto jevrejska diskusija danas predstavlja spor koji se tice sviju nas:ovde je u pitanju sukob izmedju vernosti mesijanskoj teznji i obicne reaktivne"politike straha",koja ne zeli nista drugo sem da sacuva sopstveni partikularni identitet.
Da se podsetimo.Jevreji su imali privilegovanu ulogu prilikom stvaranja one delatnosti koju Kant oznacava kao"javna upotreba uma".To opet stoji u vezi sa jevrejskom distancom prema svim oblicima drzavne moci.Ovde ne govorim o apstraktnom i univerzalnom karakteru monoteizma.Skrecem paznju na cinjenicu da se jevrejski intelektualci nikada nisu sasvim uklopili u organsku nacionalno-drzavnu zajednicu.Time su oni postali simbol i ovaplocenje univerzalizma.
Stoga ne iznenadjuje da,stvaranjem jevrejske nacionalne drzave,na scenu stupa nova jevrejska figura:Jevrejin koji odbija da prizna izraelsku drzavu kao svoju istinsku kucu i dom.Za takvu vrstu Jevreja-a u te se ubraja i Alen Badju-Izrael jeste drzava prema kojoj se on svesno drzi na distanci,jer zeli da zivi u medjuprostoru te drzave.Zbog toga je on mnogima neprijatan saputnik i postaje meta one vrste razmisljanja koju mozemo da imenujemo samo kao"cionisticki antisemitizam".Cionistima on izgleda kao neprijatan,tudj Jevrejin,jer nosi u sebi"suvise mnogo stranog",a to opet ometa nacionalnu drzavnu zajednicu.No,oni Jevreji,"Jevreji Jevreja",koji predstavljaju dostojne potomke Spinoze,danas su mozda jedini Jevreji koji neumorno insistiraju na javnoj upotrebi uma i odbijaju da svoju moc rasudjivanja podrede zakonima i misljenju neke nacionalne drzave.
Istinska pozadina intelektulnog spora se,dakle,lako moze naslutiti.Alen Finkelkraut je nedavno Badjuovo delo oznacio kao"najradikalniju filozofiju nasilja"danasnjice i ona je simptomaticna i odgovorna zbog"povratka radikala i propasti antitotalitarizma".Ako bi to bilo tacno,onda bi se time priznalo da je dugogodisnji i mukotrpan rad
"antitotalitarnih snaga"-boraca protiv"stare leve misli"-od strane"novih filozofa"(Nouveaux Philosophes)pa i od strane liberalnih neokonzervativaca-propao.Te ideje,prema planovima"novih filozofa",morale su da budu mrtve,a sada se,eto,pune snage i zivota vracaju-medju ostalim,i u misljenju Badjua.
Bilo bi,medjutim,fatalno,ako bi covek dozvolio da ga zavaraju antitotalitarna upozorenja protivnika Badjua.U ovoj polemici najvaznije jeste da se,verovatno,sada resava odnos evropske moderne prema prosvetiteljstvu.Kriticari Badjua zapravo izrazavaju duboko nepoverenje prema prosvetiteljstvu.I ne samo to:oni,naime,krivicu za katastrofu XX veka bacaju na"metafiziku Zapada".Ova metafizika ima izvor u"Platonu i zatim direktno vodi do NATO-a"(ili,
tacnije,do gulaga),jer ovaj prelaz od filozofskog pojma totaliteta ka politickom totalitarizmu bio je logican,nuzan i neizbezan.Na ovaj nacin kriticari Badjua igraju ulogu neke vrste"filozofske policije".Oni bi hteli da vec u Platonovim
"Dijalozima"(ili u Rusoovim esejima o drustvenom ugovoru)vide predznake i najave politickog zlocina.Kada stvar tako gledamo,onda su Badjuovi kriticari zapravo agenti,policajci neke nove zabrane misljenja,oni tako,da kazemo,
predstavljaju"cistace"i cenzore postmodernog liberalizma.
Badju,sa druge strane,bez obzira na to koliko se njegova filozofija razlikuje od filozofije Jirgena Habermasa,slaze se s njim u tom pitanju:podrzava stvar prosvetiteljstva i njene opste principe,cije vrednosti ima da vaze za sve ljude.Badju veruje da prosvetiteljstvo jos nije sasvim iscrplo sve mogucnosti,te da svaka kritika prosvetiteljstva ima da se razume i uradi kao prosvecena samokritika.Za obojicu mislilaca projekat prosvetiteljstva jos nije okoncan.
Svaka nova kriza valja da posluzi kao povod da se krene dalje i dublje i istrazivanje problema.Ili,da to iskazemo uz pomoc Semjuela Beketa(i njegovog dela"Bezimeni"):"Covek mora da nastavi sa radom,ja ne mogu da nastavim,
covek mora da nastavi sa radom,dakle,ja cu da nastavim da radim."Ili,kako bi Badju u svom jedinstvenom,
besprimernom i lepom platonskom nacinu kazao:"Istinske opste i oslobadjajuce ideje su vecne i nista ne moze da ih ucutka ili unisti.Cim neko izjavi kako su one mrtve,one se uvek vracaju i pokazuju da su zive."
Ove ideje su,prema tome,postojale i Badju je samo morao da ih ponovo jasno i glasno izgovori i imenuje.Ovim se antitotalitarno misljenje pojavilo u pravom svetlu,odnosno u svoj svojoj nesavrsenosti kao jedna oportunisticka pseudoteorija,koja je usredotocena samo na sopstveno prezivljavanje i svoj strah.
Ova filozofska polemika sadrzi u sebi i prilicno jasan provincijalni,francuski ton.Ona nam otkriva zavist"novih filozofa"kojima nije poslo za rukom da zainteresuju nekog van Francuske,da se ozbiljno pozabavi njihovom filozofijom.Bernar-Anri Levi nedavno je objavio putopis,sa utiscima o Sjedinjenim Drzavama.U Americi su njegovu knjigu docekali sa podsmehom.Rugaju mu se.Jedini zanimljiv aspekt njegove americke turneje-gde je promovisao svoju knjigu-bio je trac da je imao aferu sa Seron Stoun.Cinjenica jeste da su poslednjih godina svega trojica politickih filozofa iz Francuske poznati u anglosaksonskom svetu:Alen Badju,Zak Ransijer i Etijen Balibar.Oni su to i zasluzili.Barem jednom,u njihovom slucaju,istorija se pokazala pravednom.
("Die Zeit")
|
