Jovica Acin-UDEO U IZDAHU
U logorskom svetu u kome vlada smrt,umire se posle mucenja,po kazni:pravo na smrt je uskraceno(mada se desava da ga poneko"ukrade").Time su nagovesteni uzas i besmisao sveta u kome bismo,kako je paradoksno rekao Moris Blanso,da nema logora i zatvora tek znali da smo u logoru i zatvoru.Sta tu moze da ucini logoroloska knjizevnost?
U"Epilogu"svoje STRME PUTANJE,Jevgenija Ginzburg veli da je,ne mogavsi da napise SVU istinu,ipak pisala SAMO istinu.Da li je uopste i mogla da izmislja,imajuci u vidu da je smrt u logorskom svetu uobicajena,da je ponavljanjem postala svakodnevna pojava?Smrt kao svakodnevna pojava ne nudi nikakvu priliku za izmisljanje.Sve zamislivo se odigarava s njom.Takva smrt se,naime,ne da ispricati,ne da se prevesti u tekst fikcije.Ispripovedana smrt uvek je neobicna i samo neobicna.Smrt u logorskom svetu pripada nerecivom i,otuda,neispricivom.Svako izmisljanje,svako fikcijsko pripovedanje ne doseze,jer je vec u sebi menja,neiskazivu strahotu obicnosti smrti u njenom ponavljanju.U tom slucaju,u STRMOJ PUTANJI sve je samo istina,ili je-sustinski izneveravajuci logorsku zbilju i njenu neispricivost-sve samo laz.Ne zato sto bi laz ovde bila oprostiva,nego sto je ona postala jedino verodostojno svedocanstvo o neiskazivom,od nje nema niceg istinitijeg.Njena muka jeste muka neizrecivosti,a ta muka nema sansu ni za sta drugo osim da bude samo istina.Nema snage ni za sta drugo.
Tekst koji se dogadja u istoriji samo je dogadjanje istorije.Prica-fikcija mogucna je jedino kao nesto izuzeto iz toga dogadjanja,pri cemu se izuzimanje oneobicava.Logorski svet je bio nazvan poseban svet.On je,po tome,izuzimanje,mogli bismo reci da vec po sebi ima status price,ali price uzasne i besmislene.Mozemo je jedino evocirati.Na njenu pricu odgovarati svojom pricom o prici.U meri u kojoj se uopste o uzasnoj i besmislenoj prici moze govoriti kao istinitoj,u jednakoj meri onaj koji bi,ISKUSIVSI tu pricu,hteo da nam je docara moze govoriti samo istinito.Od tih je,koji nemaju druge,i Jevgenija
Ginzburg,i na recenom pociva prava osnova po kojoj je ona pisala SAMO istinu.Ne prica ona,vec svoju volju da iznosi SAMO istinu nudi u zamenu da sam logorski svet u toj volji progovori,da sam on prica svoju pricu,uzasnu i besmislenu.Onaj ko ju je iskusio,ne lakomi se vise da prica price.Sve su one,inace,
kao price o logorskom svetu,bez pokrica.U logorskom svetu,fantasticko je odvec stvarno da bi se ikada moglo prikazati kao naprosto fantasticko.Klonuca i jeknuca logoroloskih knjizevnih dela u tom su pogledu nepobitna.
CELA istina je,pak,nesaznatljiva.Jevgenija Ginzburg je nikada,nesumnjivo,nije ni znala.Ko je zna!?Bilo bi to pripisivanje smisla svetu u kome hara besmisao,pripisivanje smisla uzasu koji se ne moze misliti.Umetnost zrtve je da bude svedok.Umetnost je jos jedini i poslednji odgovor koji nam pitanje svedoka moze pruziti o uzasnoj i besmislenoj prici.Da,umetnost,nadomak iskona kazivanja,umetnost svedocenja koja svedoci za svedoka i njegovo iskustvo iz uzasne i besmislene price,iz posebnog sveta koji iz sebe pod svoje preuzima ceo svet.Takvu umetnost predosecam kada govorim o logoroloskom pisanju.
Kako god i koliko god bilo potkrepljeno,naknadno razumevanje je varljivo.Istoriografija ce mozda delimicno otkriti i sloziti cinjenice,dokumentovati i osmisliti dogadjanje,ali nikada nece uspeti da takne u smrtonosni dah logorske svakodnevice.Tek logorolosko pisanje donosi nesto od tog daha,zahvaljujuci tome sto pisac logoras kao da svoje pisanje uzima neposredno iz onoga sto je bio njegov udeo u logorskom dahu,iz sopstvenog hropca i grcevite,neizbrisive
uspomene na hropac logorasa.Ginzburgova je,kaze,od prvog trena svoje osamnaestogodisnje strmoglave kalvarije pocela da pamti i skuplja gradju za svoju velebnu knjigu.Sve vreme je,zapravo,pisala.Ne treba je shvatiti doslovno.Pisala je bez papira i pisaljke,ne znajuci,u bezizglednosti,da li ce ikada ono sto je pisala-i ispisati.Za razliku od opreznog pseudonimizujuceg Sinjavskog,ona odaje kako je to cinila.Umetnost pamcenja je takodje deo logoroloskog pisanja.Pisala je pomocu stihova,tudjih ili koje je sama,mrmljajuci,sastavljala,"gravirajuci"ih u svoj mozak.Oni su joj zamenjivali beleznicu;
sami,govoreni i pamceni,bili rudimentarne beleske,nosene strasnom radoznaloscu-u okruzenju koje isusuje opstanak-da razume i do kraja otkrije svet za koji dotad nije ni znala da postoji,podzemni,nepoznati svet.Bili su njeno pribeziste,i njeno uporiste u opiranju i opstanku.No,ako je takvim pisanjem,cija nam je krhkost,ali i postojanost,poznata pocev od Homera,tako reci lomila granice logorskog sveta,cinila je to ipak samo moralno,te ni njeno logorolosko delo,jednako kao i ostala,ne ukida fakticki opasnost od toga sveta smrti nad smrcu.Dok joj se opirala svojim pisanjem,ta je opasnost nesmanjeno rasla i sa svoje je strane obeskrvljivala zelju da je ispise.
Ne bi trebalo,naime,da nam padne na um kako je logorski svet mozda podsticajniji za pisanje od okoline s drukcijim uslovima.Pisanje je tu knjizevnost u jednom ekstremnom prostoru samo zato sto je na rubu sopstvenog isceznuca,svedeno na samo sebe,bez ikakvog spoljasnjeg jamstva.I upravo je stoga,u krhkosti,noseci se neprestano s porazima,neverovatno postojano i snazno.
Vrh je dosegnut samom cinjenicom da logoroloska knjizevnost uopste postoji.Da postoji,najvise je sto cini.Nije nikakva efikasna akcija.Ali,bas zahvaljujuci svojoj neefikasnosti,ona je ocrtavanje zatiranih granica koje dele zrtve i dzelate,ljudskost i neljudskost.Ona deluje jedino u stvarnosti koju sama sazdaje,u stvarnosti dramaticnoj koja je ispisana iz tragicne stvarnosti logorskog sveta.U magnovenju,knjizevna logorologija nam predocava put od jedne do druge.
Time nas ispunjava,time je ovekovecena njena uloga.Iskonskim smislom svoga pisanja,kao da samo ona zasluzuje da bude uzor u razmisljanjima o smislu i pisanju,i o vezi istine,nikad cele,i knjizevnosti,uvek i bitno fragmentovane.
(Jovica Acin-"GATANJA PO PEPELU(O izgnanstvima i logorima)")
|
