Vladimir Nabokov
Mi smo talas Rusije koji se probio van obala,razlili smo se po celom svetu,ali nase potucanje nije uvek sumorno,a muska ceznja za otadzbinom ne ometa nas uvek da uzivamo u tudjoj zemlji,da uzivamo u samoci,u tudjoj elektricnoj noci,na nekom mestu,na nekom trgu,na zeleznickoj stanici.I mada vec znamo
koliko se mnogo razlikujemo,i mada nam se cini da po svetu tumara ne jedna nego hiljadu hiljada razlicitih Rusija,nekad ubogih i ozlojedjenih,nekada onih sto se medjusobno bore-postoji ipak nesto sto nas spaja,neka opsta teznja,zajednicki duh,koje ce shvatiti i oceniti buduci istoricar.
Pre svega,treba da praznujemo deset godina slobode.Slobodu kojom se mi koristimo ne poznaje valjda nijedna zemlja na svetu.U ovoj osobenoj Rusiji koja nas nevidljivo okruzuje,ozivljuje i podrzava,hrani nase duse,ukrasava nase snove,nema nijednog zakona sem zakona ljubavi prema njoj,i nikakve sile sem nase savesti.Mozemo o njoj sve da kazemo,sve da napisemo,nemamo nista da sakrijemo i nikakva cenzura ne podize pred nama prepreke,mi smo slobodni gradjani nasih snova.Nasa rasprsena drzava,
nasa nomadska velesila crpe iz te slobode snagu i jednom cemo biti zahvalni slepoj Klio na tome sto nam je dozvolila da okusimo tu slobodu i da u izgnanstvu shvatimo i razvijemo duboko osecanje prema rodnoj zemlji.
(1927.)
|
