Abdulah Sidran
GENS UNA SUMUS
Sad igramo sah.Jednaka ozbiljnost na
licima,i zanos.U vitrinama,camuju albumi
s fotografijama,uramljeni govori,isjecci
iz stampe.(Godine,mahom,sezdeset i neke.)
Nasa lica nad plocom,kao nad rakom otvorenom.
Ocigledno tako postaje ono sto cinilo se
skrivenim:jedan smo rod,i jedan damar u
nama bije,i isto odjekuje soba,dok napolju
fijuce smisao kojeg prepoznajemo,od kog
bjezimo,es ef sest vukuci,u partiji spanskoj.
Ovome gradu,vazduhu ovom,odvec zestoko
privrzeni bijasmo.Tako,njemu privrzeni,
iz trena u tren iznevjeravasmo sebe,svoja
majusna srca,prepuna zara,i pepela,tuznog.
To se zapravo stari,drhteci.Grad se pretvara
u ruzu sto gori,jednostavno,ko nasi zivoti.
Mi igramo sah.Tu nam se,nad grobnom plocom,
bratime ljubav i uzas,cudo i strah.I sve to,
zacudo,biva nam tako blisko,tako jasno.Mi
grlimo se,suze gutajuci,jer:jedan smo rod.
|
