Pevaljke, cajke, narodnjaci, ili kako već?

Nije mi vrag dao mira, pa sam se morao dotaknuti i ove teme. Cajke, kako ih ja zovem, su fakin fenomen vremena u kojem živim. Što sam ja ispustio glasa, potrošio novaca, izšlatario treba, sreo ljudi, zalio pive, i što sve ne, u svom životu ta tim mjestima. Koliko suza je oko mene palo, koliko zubiju se samo prosulo, koliko žila se prerezalo.... A bio sam samo 2 (dva) puta na pevaljci!!!

Da, samo dva puta. Ja sam odgojen na techno i house ritmovima, i moje srce kuca u ritmu subwoofera od naj ranije dobi, a sve to na štetu starog dobrog dobrog rocka, ili možda narodnjaka?! Bilo kako bilo, moje uže i šire društvo je oduvjek zalazilo samo na partije, i uz dužno poštovanje svim ostalim eventima, nismo ih jebali 2%. Bilo nam je dobro. Bili smo face.

I tako je bilo sve do sada, dok nismo malo dublje ugazili u dvadesete godine. Tu se već dio ekipe odvažio malo lomit i po koncertima i rock večerima, pa tako i ja sa njima. Prije nekih dva ili tri tjedna frend me odvuko na pevaljku. Jebiga. Bio sam već dobrano pod utjecajem pive pa me bolila kita di se ide, glavno da se ide. Ojme. Di su me to doveli?! Minjaci, mrežaste čarape, plave kose i ruke u zraku svuda oko mene!!! Fakin raj!!!
Tu otprilike sve prestaje. Iduće sjećanje je kako se budim kasno popodne sa jebenom glavoboljom. Nikad više. Još jedno obećanje u nizu koje potraje maksimalno 6 dana.

Drugi vikend naravno opet frend izašo sa istom idejom. Razlika je bila u tome što smo ovaj put krenuli trijezni. Kakav zajeb. Pola sata, možda niti toliko, i morao sam izaći. Zašto? Mislim da su svi kometari suvišni. Svedimo sve na to da neke stvari jednostavno nisu za sve ljude. Dobre strane tih pevaljki su dobre trebe, otvorenost ljdi, manje glumatanja nego po “finim” bircevima, opuštena atmosfera, i prosjek godina koji je nešto viši nego na “finim” mjestima. Loše strane? Nebih o tome. Ne želim već u drugom postu mog friškog bloga nekog uvrijediti :) Šala mala. Neka svatko ide na mjesta koja mu pašu, kome ne paše ništa neka stoji doma, i svi sretni i zadovoljni.

Neki dan, nevezano uz prije opisane događaje, vozim se ja sa ekipom u grad. Od nekud, u CD playeru našao se Željko Joksimović i njegova stvar Telo vreteno, koju sam tada i prvi puta čuo. Neznam dali pod utjecajem alkohola, ili čega već, dobili smo dojam da unatoč stvarno smješnom tekstu, stvar ima neku “dušu” i dovrtili je par puta u toj večeri. Naravno da ne treba puno da nešto zaglavi u mojoj glavi, pa sam tako prije spavanja stavio tu stvar da se skida s neta. Drugi dan oko podne, probudim se ja i navijem tu stvar dok mi se vraćaju slike od lude večeri. U tom trenutku ulazi sestra u sobu, zatvara prozore, ugasi mi kompjuter, sjedne u stolicu i ful ozbiljna kaže:
“Slušaj, mnogi su počeli tako sa jednom stvari, kao, ništa ozbiljno, zajebancija i to, pa evo ih sada svaki vikend gore na cajkama, a u autima vrte Vesnu Zmijanec i Cecu. Nemoj se zajebavat.” Ustane, i ode.
Inače moram napomenuti da je sestra malađa od mene koju godinu i da je ovo prvi put u životu da je ona sjela meni objasniti neke stvari.
Sad me strah stisnut play.