subota, 18.06.2005.
wow! wow!
muka mi je.
a dva su razloga.
razlog #1.
zgadih si blog kad sam stavila one čukce na štandu i sad svaki put kad dođem vamo, instant mi se bljuje.
nisam zadovoljna.
kanda mi je želudac nešto omekšo. omimozila sam?
unutrašnji monolog: kretenu, slika je sranje. šta praviš buh... slona od buhe? vidjela si sto četiri puta bo... gore stvari od tih obješenjaka.
bezveze. eo, sramim se.
i moram neš poduzet u vezi toga, čisto da sama sebi dokažem da nisam.
razlog #2.
eo ga na... sad sam se opet sjetila čukaca i od muke zaboravih što je ono trebala biti druga točka.
ne samo da sam omimozila, nego sam i posenilila.
što ono... što ono...
pu!
enivej... čukci su mi sj*ebali koncepciju.
a znate što je najbolje?
kad god sjednem vamo da čekiram ima li što, obično je to onda kad nešto žderem (eo, i sad kao grickam dvopek i pijem kavu).
e, ali unazad par dana moje grickanje meni prisjedne...
eo i sad.
unutrašnji monolog:ti si budala.
čukci.
unutrašnji monolog:el to može bit neka nova vrsta dijete? da patentiram.
ispiti.
(oni me samo toliko tangiraju da ih se ne mogu ni sjetit? ne. al čukci da.)
zadatak.
možete birati:
- opisati neš najdivnije, najljepše, najkrasnije (el to postoji?), savršeno
- opisati neš tolko odvratno da vjerojatno odvratnije ne može bit
samo da otkačim viseće čukce iz glave.
- 16:59 -