četvrtak, 14.03.2019.
Dnevnik zahvalnosti 230/365
Da, sve je stvar percepcije tj. vidimo li čašu polu-punu ili polu-praznu.
No, što kad je čaša prazna?!?
Istrenirala sam svoj mozak da funkcionira tako da u svemu traži nešto dobro.
Život me svojevremeno dobro išamarao, a ja sam sve podnijela i postala još bolja, jača i pozitivnija jer sam se naučila da u praznoj čaši vidim beskonačno mnogo mogućnosti i slobodan izbor.
Kad me život nagradio predivnim trenucima znala sam uživati u njima, zaista jesam...
Ali.... zaboravila sam koliko sam dobra u traženju dobrog u svakoj lošoj situaciji. Jednostavno nije bilo potrebe jer loših situacija uopće nije bilo.
U jednom sam trenutku osjetila da nešto ne štima i život mi se pretvorio u iščekivanje... s pitanjem koje mi je visilo iznad glave: Što će se sada dogoditi i ovaj put me slomiti?
Možda sam navukla takvim razmišljanjem sranje na sebe, a možda je to bila ženska intuicija, ali sranje se dogodilo. Dovoljno malo da preživim, a dovoljno veliko da mi uvuče strah u kosti.
Ali nagon za preživljavanjem jači je od bilo kojeg straha. Nisam zaboravila u svemu pronaći nešto pozitivno. Još sam to umijeće podigla na viši level.
Život mi je očitao još jednu važnu lekciju i ja sam zapravo istinski sretna zbog toga.
Svi smo mi ograničeni nekim fizičkim (ne)mogućnostima, a opet sve je moguće.
Ma, život je lijep i ako nas povremeno treba nokautirati da to shvatimo... neka!
- 10:06 -
