TREBAŠ VEZU?

E, ljudi moji, napokon sam se dočepala domaće tipkovnice.
Nemreš doć na red od te male Greypice , pa kad i jesam doma, stalno nekaj prčka. Sad se sprema za van, ide se nać sa "Kadzvonašima".

Jučer, kad smo došli doma (negde oko 5), spremam ja klopu, kad evo ti Bitange:
"Kaj ti nejdeš vezat krvavice?" ???????????????? "Pa kaj ti nisu rekli? Danas je krvavični dan...." Pojma nemam, samo mi se tak to na tacni servira i kaj...
No dobro, ja sam takozvani čovjek za vezu ilitiga vezista, pa sam to morala odraditi.
I onda se je veći nećak zafrkaval s črijevima, baci komadić u zrak da se zaljepi na plafon, pa kad počne padati glavometa se s njim (ili njima?).
Pa mu je to dojadilo, onda je Dedi, siročeku kaj je celi dan nakuhaval te glave i ostale gadarije, umoran da jedva gleda, metnul celu trakicu crevca oko vrata, ko šalek, a Dedek naš niš nije primetil i tak s tim okolo hoda… Strahota…
Prošli put, kad smo imali baš baš kolinje, Dedek je svima nama pokazival kak je to kuhano srce, pluća ili nekaj tak (ne kužim) baš fino, samo kaj si je zaboravil sol uzeti iz kuhinje, al nema veze... A onda uzme nekaj i pokaže:"Viš, to ti je žila. To hršče.." I žvak. žvak. Blju... Trčali smo jedan prek drugoga van... A kaj ne bi gudlu probala? - je jedno sasvim uobičajeno pitanje. I ne pomaže kaj svaki put ispočetka tvrdim kak je to meni fuuj, i krvavice i to sve.
Tak, eto, ja sam žena za vezu ilitiga vezistica, pa ak nekaj trebate...
E da, i danas smo radili... To je ispričnica za kavu današnju Beštijici, Demjanki, Fisherici i svima ostalima.