BRIKA ILITIGA BRŽI PUT NEKAMO

Svako jutro moj novozaposleni mužić, zvan Bitanga od milja, i ja putujemo na posao. Pošto ujutro moramo popiti kavicu i malo se teliti, krećemo kad i svi normalni zaposleni ljudi - 15 do 8. I, naravno da je tada baš najveća gužva i nema šanse maknut se po Ilici brzinom većom od 15-20 km/h. Stoga odlučismo krenut dobro nam znanim putevima revolucije (e to zato jer dok smo bili mladi vozičkali smo se na motoru i non-stop bežali od murje) kroz Donje Vrapče, Rudeš i Voltino do Selske pa Magazinska i tak. E, u novije vrijeme su zatvorili Medarsku u zadnjem dijelu, tam je jednosmjerna, i onda moraš ići skroz na pol Zagrebačke da bi se ondak opet vratio prema gradu, odnosno skretanju kroz Rudeš. Tam ima jedna maaaala cestica koja je apsolutno zatvorena za promet, osim za stanare.
I svako jutro Bitanga moj pita: "Jel da skrenem?"
Ja: "Skreni"
Bitanga: "A kaj ak me murja halta?"
Ja. "Reci im da sam ti ja rekla da slobodno skreneš."
Bitanga: " I, kaj onda?"
Ja. "E, a onda bum ja sakrila lice rukama i sveudilj počela cvilit: joooj, nemojte ga kaznit, opet će me tuuuuć, joooj, nemojte, nemojte, joooj, ja sam kriiivaaa, opet će me istuuuućiiii...."
Bitanga: "Kaj? Si ti normalna? Pa odma sam vani s rukama na krovu i tuku me ko konja i zatvore me u Remetinec!!! Kaj buš mi ti bacala Mozart kugle? (interna šala - jedino Mozart kugle idu kroz rešetke)"
Ja: Ne, to je preskupo, kupila bum ti sendvič s podrigušom..."
I sad svako jutro on pita. "Jel da skrenem" a onda se nakon nekoliko sekundi sjeti konstalacije i ja opet počnem sveudilj cviliti... i onda umiremo od smijeha...
Inače, ispričavamo se stanovnicima te maaale uličice, ali, sorry, stvarno je onuda puno brže...