Vecelas smo se na klatko vlatili u vltic.
Mene je to tako veselilo da sam se osjecala kao da su mi uplavo dali vlecicu bombona.
Ja sam nesto lekla njoj, ona je nesto lekla meni.
Onda se ona na klaju naplavila jako pametna.
Jednostavno je umukla jel vise nije imala sta lec.
I ja sam nju imala plilike potjelat odtamo ali nisam jel sam ja pametnija.
Tako su me naucili.
A ja sam naucila nju.
Pa ona to kolisti plotiv mene.
I nema pojma koliko mene to cini ponosnom.
Ona je meni bila dlaga plijateljica dok mi nije zabila nogu od balbike u ledza (mi se jos ne smijemo iglati s nozevima, to samo mama i tata smiju), a sve zato jel sam ja bolje kuhala od nje.
A boze, sta se moze, ja sam samo jedna, ne moze niko bit ista ja.
Jel vako?
Pa sam se vratila iz vrtića i bilo mi žao.
Volim nakratko otputovat natrag vremenom i ponašat se kao dijete.
Tako nešto nikome od nas ne može škodit.
A stvari, kakve god bile, volim istjerati na čistac.
Jedno me posebno čini ponosnom; u kakvoj god svađi da se nađemo, nitko ništa ne može iskoristiti protiv mene, jer, ili takvih loših stvari nemam ili ih apasolutno nitko ne zna ;)
|
