Imala sam tekst, lirski, al sam ga izbrisala.
Kao što zadnje vrijeme mnoge stvari i osjećaje jednostavno brišem.
Ovo ne pišem sebi.
Ovo je za tebe.
Kao što je sve ovih zadnjih godina što radim, za tebe.
A ne znam da li mi se vraća.
Ne vidim ili ne znam vidjeti?
Tužna sam kronično.
Željela sam opet pisati veselo, neopterećeno, onako kako su ljudi navikli.
Shvatila sam da nitko ne voli čitati tužne retke teksta, ali danas ne mogu.
Danas pišem za tebe, iako znam da nećeš imati vremena za čitanje.
I znam da će se opet ponoviti prošlost.
Nakon par dana, kad već budem «svoja» pročitat ćeš ovo...ali onda će biti kasno.
Ovaj tekst slegnut će se na onih tisuću prethodnih, sličnih.
I zagrljaj će – pomislit ćeš – rješiti sve.
I oće u tom trenu.
Do novog teksta kojeg ću napisati rađe nego da trošim riječi.
Jer papir trpi sve, i čak kad mi ne odgovara ničime osim šutnjom, bit ću sretna i voljet ću ga.
Jer trpi sve.
Danas više ne mogu, ne želim...
Zamišljam kakav će biti život za par tjedana, za mjesec-dva kad zajedno budemo odlazili iz kuće i zajedno se predveče vraćali.
Koliko ćemo onda biti daleko jedno od drugog?
|
