 |
Dan kad je pala nevinost
10.08.2004., utorak
Imala san nešto godina, neko lagano iskustvo (žvakanja, brijanja, drpanja) iza sebe i te famozne «nevinosti» san se tila rješit pošto-poto...
Iman šta zahvalit i svojoj najboljoj prijateljici (u daljnjem tekstu šinjorini R.) koja me ubijala svojin pričama o tome kako je to lipo, kako se zemja trese, kako anđeli pivaju i kako ti se oči ospu zvizdama u tom momentu... 
Sad san se tek sitila da postoji velika šansa da ovo sve procuri sa strana pa da mi i otac i mater ovo mogu pročitat, al šta ću in ja, i oni su se jednom prvi put posexali... 
Ja san bila luda ženska dok san bila mlada (ma, još san mlada i još san luda, al znate šta oću reć..), baš san se uživila bila u taj film o sexu, zavođenju i sl...
Počela san se izazovno oblačit, a najveći doseg moje izazovne robe bila je minica i majica koje san napravila tako da san ostrigla na pola jednu veštu koju mi je stari kupija na buvljaku...a kad se sad sitin...nisan je bila ni porubila nego san šetala sa onim koncima, ka da san Bogu iz parangala utekla...
Znači, crni minić, crna majica na špaline i priko žuta košuja koju san dobila u nasljedstvo od barbe koji je u vrime nošenja iste bia hipi(k)...
A na nogama modre sandale na tak...(di'š miksat modro i crno...) 
I tako...probijala se ja 8 puta...sa razno-raznim, jel...tipovima...
A među njima je bia jedan mulat...ajme divote...onako kafenkast, ma ka čokolada...
Samo, kad se skinija, ja san utekla...šokirala me veličina ORGANA.. 
Pa je bia jedan mali, mali, mali...i od tamo san utekla..
Sad kad se okrenen i sitin svega, pari mi se da san ja nešto često bižala u mladosti (e di mi je pamet bila...) 
Oko petog miseca godine gospodnje 1998, jedan Ž. me pita oću mu bit cura...
Naravno da oću, ti si prvi koji me to pita (ajd, nisan mu ovu zadnju primjedbu rekla, ipak san ja i sramežljiva malo)..
Drugi dan mi je materi donia cviće i pija kavu s njon dvi ure vrimena...ja san sidila kraj njih ka drvena Marija i mučala, vrtila prstima i pravila se pametna... 
Par dana nakon toga nazvala me prija (jer san ja bila u školi u Starome gradu) i rekla kako Ž. ima ljubavnicu... 
Ajme šta san bila ponosna, je majke mi...osjećala san se ka u pravoj vezi...
Na sljedećem «dejtu» san mu usrid kafića, isprid prijatelja «dala nogu» (mada bi mu je od gušta bila zatukla u onu stvar)...a kraj njega je sidija jedan mali plavi krasni bosanac koji je na to opa sa katride od smija. 
Al, znate, moran priznat da mi i nije bilo baš svejedno...odjebala san prvog koji me pita za «hodanje»...
A utješia me onaj plavi (za dišpet van neću reć kako se zva). 
Šetali smo se kraj mora, pričali među ostalim i o utjecaju vlage na književnost, o tome kako mu je radit na «baušteli»...a ja san mu se pritom divila bicepsima, tricepsima i četricepsima...ostali «cepsi» su mu tad bili pokriveni...
Znači, gledali smo zvizde, divili se zvukovima valova koji su tukli oba sike...i ne znan ni di ni kako (a tako to i inače ne biva da se ni ne snađeš, a ono opa...) počeli smo se ljubit...
Ma baš nan je bilo lipo, divota jedna, komarci nas izgrizli, sike nas nažuljale,ja slomila tak od sandale...ma ludilo.
Ništa se, jel, tu večer nije dogodilo, a ja san se sve potajno nadala kako ću baš tu večer postat žena.
Ujutro san nazvala R., sve joj ispričala, a ona je baš bila ponosna, rekla mi je neka ga sljedeći put dobro stisnen nogama da mi ne uteče i da se priton sitin nje...
Par dana je prošlo od tad.
Tu večer san izašla vanka a na sebi san imala rebe i jednu kafenu usku majicu...ne služi me pamćenje baš do te mire da se sitin koje san postole imala, ali prilično san sigurna da to nisu bile one modre sandale (jerbo modro i kafeno ama baš nikako ne ide zajedno). 
Ja i Anđa smo izašle na đin-tonik i uživale ka prasice. 
E, da ne zaboravin, bia je dan gospodnji, 21.06.1998.
Anđa je hodala sa najboljin prijateljem mog bosanca tako da smo se nakon nekoliko tura prebacili kod njih u stan.
A ja sva sritna, smijala se ka da me sunce opalilo sa svih strana i jedva san čekala vidit GA. 
A kad smo došli, sve mi se srušilo...
Na ulazu u stan, neka kutija di su držali alat, rasula san se priko nje ka da san od cukra...umrla san od srama, jerbo, oni koji me poznaju, zanju koliko san smotana, a isprid ova dva san se baš tila pokazat ka čunka, faca, kako oćete... 
Dobro, aj, i to je prošlo, lipo san se napizdila za stol, dobila piće i počela vrtit programe na teveju.
Kako «ovog mog» nije bilo, mislila san da je na zahodu ili nešto, a ono on spava ka klada u sobi...
I ajde, pomirila se ja sa sudbinon, mislin se, neće me taj sex pa neće...a Anđa i ovaj njen se počeli žvakat...
Ala srama, judi moji, oni se žvaču, a ja vrtin programe...
I šta ću ja jadna...neću valjda doma (još ima nade, jel..), primisti fotelju u hodnik i upali liniju...
A svirala je od Da hool-a «Meet her at the love parade»-čisti tehnjak...
Svidila se meni ta pisma i u momentu kad san je taman osmi put pustila, izlazi ovaj moj iz sobe, u boksericama i skoro se je afana kad me vidia...
Da šta ja tu radin, da koji mi je kujac sa ton muzikon...i tako...čista romantika, ne moš čut lipše riči od čovika u kojega si se zaljubila čin te pogleda...
I ajde, doša je čovik sebi, skužija u kojoj san situaciji (mislin na ono dvoje zažvakanih) i pozva me u sobu, da makar ne sidin u hodniku...
A meni se lice ozarilo, srce zaigralo, ma samo šta ga nisan pitalaž: «oš me hebat odma il' posli?» (o gospe moja...) 
Sili smo na posteju, čačkali mu po takujinu, čitali osobnu i zdravstvenu, zbrajali neke račune...ma je meni to bokun bilo čudno, al' šta san ja tad znala kako se dolazi do sexa?
Jel vinon i večeron, ili zbrajanjen računa...meni je bilo lipo a to je bilo najvažnije.
I kako to inače biva, najedanput smo se počeli ljubit, dirat i tako...
Pa smo se i skinuli znate, nije red takve stvari radit u robi...
A moga srama, bradavice mi se naježile, mislila san da će ga opizdit u oko..al dobro, nije se žalia pa san skužila da je to u redu. 
I da sad baš ne detaljiziran puno, počeli se mi, jel...
On naprid, ja nazad...
On naprid, ja nazad...
On naprid, ja nazad...
(ponavljalo se ovo neko vrime...) 
A onda u jednon momentu, on svon snagon naprid, ja se nisan ni snašla...osjetila san...ma iskreno...ni ne sićan se neke boli, ili nelagode, malo me zasmetalo, ali nikakav poseban feeling...
Samo se sićan njegove zaprepaštene face i pitanja: «pa ti si nevina???!!!» 
Razvukla san lice u takav gigantski smješak i jedino šta san uspila izustit je bilo: «nisan više»... 
Izlazili smo iz sobe kad smo skužili da u biti opće nismo zatvorili vrata...
Ovo dvoje su se samo smijali, donili nan sok, rekli neka sidnemo, da smo sto posto umorni i iscrpljeni..ajme gospe moja, koji sram, koja muka...ma samo san tila doć doma i uteč odatle...
Anđa i ja smo se uputili doma, pilala me cilin puten da kako je bilo, da jel bolilo, da ovo, da ono...a ja se sve pravila blesava, u stilu, ma nisan ja ništa, koji ti je...
I ova će meni: «ma je, virujen ja tebi, nisi ti ništa, još si ti nevina, al ovo si zaboravila»...i izvadi moj ređipet iz žepa...
Ajme meni, majko moja, zemljo otvori se...progutaj me...vrati mi nevinost, bilo šta, samo me makni odatle... 
Uspila san nekako doč do doma, ušuljat se u kuću, a osmjeh mi nije silazia s lica.
Ljudi moji, ja san ŽENA, eeeeeeeeeeeej, ŽENA!!!!!! 
Samo se sićan malenog krvavog traga na gaćicama, trag koji je značia kraj jednog dila života a početak drugog, kraj mog ditinjstva i početak odraslog života.
Često ga se, znate, sitin...a saznala san da je par puta pita za mene.
Mislin da nam je svima naš prvi sex osta u sićanju, nekima bolje, a nekima lošije...ali svejedno virujen da ga se često sitimo...
|
|
|
