Tebi pišem.

Ovo pišem sada tebi. Bojim ti se javiti na msn-u jer se bojim da ćeš i dalje biti hladan i ljut na mene, i da ćeš reći da ti je više sve tako svejedno. Htjela bi ti reći ono što već znaš. Da mi previše stalo do tebe. I da je opet petak krivo ispao, i da sam ja opet izazvala ovo sranje, a nije mi ta namjera bila. I znam da ne kontam nikad ništa, i da ispadam ko da sam invalid (to sam ja rekla), no stvarno nisam skužila. I jednostavno te nisam htjela više živicrat, jer sam ti dovoljno digla živac s onim. A nisi se trebao toliko naživcirat zbog toga, ionako imaš previše problema, da bi ti ja radila još samo jedan više. I znam sve to, i sve sam ti to već rekla. I čovjek bi očekivao da si sad velim, ako ne možeš više, ili ako te živciram, i previše te jadim, ja zajedno s ovom vezom, ostavi me. MOžda bi to i trebala reći, jer je to za tvoje dobro, no oprosti, ali ne mogu. Stvarno ne mogu. Noćas su mi mnoge slike prolazile kroz glavu. Mnoge zamisli su mi pale na pamet. Tolike stvari su mi prošle, toliki trenutci. Prije sam na početku mislila da mi neće biti teško kad dođe do i najmanjeg sranja, da je sve to samo prolazno, i da zdravo s tim, no sad je sve drukčije. I to moje razmišljanje je možda trajalo prvi mjesec, ako i toliko. Jer shvatila sam da se zaljubljujem, previše, i priznajem da sam se i uplašila, no oduprla se nisam. Nit sam mogla, a još manje sam htjela. I ne kajem se nijednog trenutka. Ne kajem se ni zbog čega. Jer jednostavno ti si tako ušao u moj život, i tako me promijenio, da se ni ja više ne prepozanjem. Prije sam plakala zbog svake gluposti, no prestala sam. Prije sam se ubijala zbog svake gluposti, no prestala. I kad su mi cure govorile, nemoj, nisam slušala. Prije sam bila preglupa, i dopuštala sam mnoge stvari da rade veeliku budalu od mene, no više ne dam toliko. Otvorio si mi oči, pokazao nešto drugo i novo. Jedna nova sreća se pojavila. Novi osjećaj radosti kada se nalazim s tobom, i kad te vidim. Još dan-danas kad te vidim u školi na onim stepenicama kroz mene prođu toliki trnci, i tako neki ne znam ni ja šta je to. No znam da je ljubav. Sa svojima sam razvila drugi odnos zahvaljujući tebi. Dobra sam s njima, tata me grli i kaže da me voli. Nikad to nije radio. Shvaćaš što si napravio? Nisam više ono ja. I sretna sam tako, i dobro mi je tako. Nako, pitala me jedna od cura dal sam išta išla napraviti, no znaj da nisam. Nije mi na kraj pameti. Nit imam razloga sada još uvijek za to, a i obećala sam ti jednom davno da neću si nikad ništa napraviti, sjećaš se? Dada, to je bilo u stvari obećanje, koliko god se činilo da nije. Jer tvoja riječ. Ne znam.
Sad ti znam da misliš da ja opet dramatiziram, i dižem strku oko svega, no ovo nije nikakav histeričan napad moga plača, niti ne znam ni ja šta. Samo sam ti to morala sve to odjednom ovdje reći. Većinu sigurno znaš. I ne moram ti ni naglašavati da ja s onim pričama, i glupostima nemam veze. To valjda znaš. Rekla sam ti to, i možeš mi vjerovati. Jer ne bi mogla to napraviti, spustiti se na taj nivo, i biti tolika kuja. Previše želim ovu veze, i volim tebe da bi išla sve to dovoditi u pitanje.
Znam da se ljutiš, ili što već, no znaj da ne želim raditi budalu od tebe, nikada nisam, nit hoću. I stvarno mi je žao zbog svega toga, i opet se znam ispričavam, kao da samo to znam, no daj mi znak da znam bar hoće li biti imalo dobro ili loše sve to zajedno. Znam da mi ne bi bezveze rekao da me voliš, da nije to neka laž, ili riječ spuštena samo tako bezveze s ustiju tvojih. Jer kažeš ono što misliš, i ne lažeš. I zato se uzdam u to. Da.
Stvarno ne znam što da više kažem, javila bi ti se na msn-u, znaš da bi, ali bojim se jednostavno. A sad ako ispadne da opet ja dramatiziram, žao mi je. No ne mogu se suzdržati kad si ti u pitanju. Ne mogu mirno provoditi ove dane, i sate, i noći, a znam da nije sve normalno i lijepo s nama. I ne mogu se ne obazirati na to, jer previše me kopka i boli, da bi to ostavila negdje iza sebe.
Eto, ne znam što sada očekujem. Bar nešto da kažeš. Pa i da me popljuješ, i da mi kažeš sve što hoćeš, ma i tuci me ako hoćeš, samo ne bi jedno. No znam da ne mogu ništa, jer i sama sam si kriva, znam. No eto, znaš da ne bi mogla to sve samo tako podnesti, znaš i sam kakva sam. Još kad je to tako u pitanju.
No ja samo ovo sve pišem da mi to riješimo. Da ne budemo u tim nekim čudnim odnosima ko zadnjih dana. Valjda samo to.
I eto.
Nadam se da samo nećeš ništa krivo shvatiti i protumačiti.
Ako ti što nije jasno, pitaj. Rado ću ti objasnit. I ne ljuti se ako ispada da dramatiziram, ali moram sve lijepo reći, jer ne mogu ovako više se gristi i ubijati vamo. Trebam te. I volim.