Večer je,a ja bjesomučno po stanu tražin punjač za fotoaprat, sve san se već dogovorila kako ću ić na kavu, odlučila u koju crkvu ću ić tako da prije mogu slikavat, sve super pola slika mi je već u glavi i tražin punjač, jedan škafetin, drugi, orman, polica, kutija punjača nigdi. Telefon :
-Mama, aj pogledaj jel mi punjač od fotoaprata osta doma ?
- Je evo ti ga u ormaru.
-No krasno.
Tolika opsjednutost fakson, prizemnin stvarima, trčanjem i shvatin da dva miseca nisan primjetila da neman punjača i vrtin misli u glavi da san nešto nedavno slikavala i kako može bit da nema punjača. I sve mi postaje jasno previše san gledala u ne bitno, u slova knjige, u svaki dan i nisan ni shvatila da san postala jedna od tih ljudi na dva miseca, jedan mali poslušni mrav, koji nije niti pogleda ljude oko sebe, moguće slike, događaje. Šta mi se dogodilo ?!
Previše gledanja u realno odvelo je moje oblake daleko od mene, nisu otišli toliko daleko to dokazuje ovaj blog jer ipak neprestano pišen, znaci da jos nešto primjećujen. Stanen udahnen , nije to onda toliko loše. Ali kako jedan fotograf makar bia 0,05 % fotograf , ostavi svoj punjač 400 km daleko. Eto tako, tako da mu se dogodi život. I svima se nama u jednom trenutku dogodi da ostavimo svoj punjač kreativnosti negdi daleko od nas samih i postanemo mali sivi poslušni mravi. I onda se sitin Malog princa i dode mi da istučen sama sebe. Jer znate ni Mali princ ni Petar pan nisu pisani za dicu, oni znaju bit dica. Te su knjige pisane za odrasle da ih site kako djeca znaju šta je bitno, nije ni novi porez, ni sramota znanja engelskog jezika, ni turobna svakodnevnica, ni ne humani ljudi bitni smo mi da svojin kreativnim punjačima pokazujemo da može bit bolje i da ce bit bolje. Da mi ne budemo sivi mali mravi nego da pokažemo da smo šareni i humani!!