Sta vidim u BDSM-u
Ponekad se zapitam zasto mi nisu normalne neke stvari... Ponekad se zapitam, sta ja to, stvarno i zapravo vidim u bdsm-u. Jedno, prvo iskustvo koje sam imala? Procitam, tu i tamo, neke komentare... Jedan mi je posebno zapao za oko... ’’...Ali da je to sve istina svi bi ostali sa svojim prvim ljubavima i niko posle prvog gospodara ne bi pomislio da moze ponovo osetiti isto za nekog drugog. “ I dugo sam razmisljala o ovoj recenici...
Proces formiranja nasih licnosti je dugotrajan proces. Toliko dugotrajan i spor, da se ne zavrsava nikada. Menjamo se citavog zivota, oblikuju nas iskustva koja dozivljavamo, i svako nas iskustvo necemu nauci. Promeni nas. Ucini nas drugacijima. Boljima? Gorima? Nekada sam mislila da to ne zavisi od nas samih. Danas... Danas sam promenila misljenje. Zavisi. Zavisi samo od nas samih, od toga u kom pravcu zelimo da idemo, u kom pravcu zelimo da se razvijamo. Zivot je prepun izbora. A jedan od najtezih izbora koje u zivotu moramo da napravimo je taj da odlucimo sta nam je, u vezi nas samih, bitno, vazno, ono sto ne podleze kompromisima, ma kako zeleli da napravimo kompromis, i ma kako bi nam taj kompromis doneo trenutno olaksanje.
Mene je to prvo iskustvo obelezilo. Na mnogo nacina. Jedan od osnovnih je taj da mi je, bas to prvo iskustvo promenilo mnoge percepcije u glavi. Dozivljeno je, postojalo je, i ubedilo me je da je moguce, da je postojece, da samo tako i na taj nacin zelim i mogu da uradim neke stvari. Ponekad pomislim kako je doslo prerano, i kako nije trebalo da bude prvo. Jer, da nije bilo prvo, kompromisi bi mi postali daleko jednostavniji, i daleko lakse bih prihvatala neke stvari, a mnoge mi ne bi bile nemoguce. Lakse bih prihvatala neke stvari, lakse bih sa njima izlazila na kraj, manje bi mi smetale. Bile bi moguce. Mogla bih, na primer, da prihvatim odvajanje jednog dela mene od drugog, i mogla bih da zivim sa tim bez trzavica, bez lomova, bez bola. Mogla bih, sa manje opreznosti, da pristupim nekome, i da ne nalazim za cudno da moze da me vidi podeljenom, i da mu to ne smeta, da moze da iz mene vadi ono sto mu treba, ono sto zeli, a da sve drugo ignorise kao postojece. Mogla bih da prihvatim samo delove nekog koji se nude. Mogla bih da prestanem da analiziram postupke, reci, recenice, i da ih ne shvatam na nacin na koji ih shvatam. Mogla bih da prestanem da pronalazim opravdanja i da se prepustim nerazumevanju, time bih mogla da prestanem da u ljudima pronalazim i stvari za koje ne zele da budu pronadjene, i da ih prepustim skrivanju koje im je potrebno. Ne znam... Za mene, jos uvek, postoji nada da su ljudi samo uplaseni, i da imaju svoje razloge da se skrivaju. Na zalost, ma koliko ja to zelela, ne mogu im pomoci u tome. To je dvosmerna ulica. Potrebna je i zelja sa druge strane, ne samo moja.
Mogu ih prepustiti zaboravu. To je najlakse. Precrtati nekog i zaboraviti da je ucinio nesto sto nas je povredilo. Ali, zasto odbaciti jedno iskustvo koje nas moze promeniti? Na bolje? Na gore? To je vec na nama samima.
Zanimljivo je, ipak, kako sledimo nekakav obrazac u svojim zivotima, posebno kada su u pitanju osobe sa kojima zelimo da provodimo vreme. Mene je to prvo iskustvo zaista "gadno" obelezilo. Pokazalo mi je sta je to, u drugoj osobi, sto je osnovno merilo moje naklonosti. Pokazalo mi je sta zelim, sta mi je potrebno, i pokazalo mi je kako su kasniji kompromisi donosili samo lomove i nezadovoljstvo. Sada, kada sam zagazila u neke “ozbiljnije” godine, u kojima neke stvari sve vise i sve brze gube na vaznosti, ti kompromisi su mi postali nemoguci. Mada nepristajanje na njih oduzima mnogo, sa druge strane dodaje daleko vise. Nesto sto nam, u nekim “neznijim” godinama ne znaci mnogo, jer je svet jos mlad za nas, i jer imamo mnogo vise izbora pred nama, vise vremena za njih, i svaki pogresan ne znaci i tezak put nazad. Ne pristajem, vise, da ne volim sebe. Kada nastupe teska vremena, kada nam se dogode stvari koje nam protresu zivot iz temelja, samo mi sami smo ti koji mogu uciniti da temelji izdrze. Ko, u tom slucaju, ne bi zeleo da u sebi ima nekog pouzdanog, nekog na koga se moze osloniti, nekoga koga voli i postuje? Cineci kompromise, ucinila sam i to da mi postane mnogo vaznije koga imam pored sebe. Sada mi je mnogo vaznije koga imam u sebi. Ruzna iskustva, iskustva u kojima se ponudjena ruka povlacila u trenutku kada je prihvatana, jer su se otvorile barijere poverenja, ucinila su da shvatim da neciju ruku mozes prihvatiti tek onda kada ti nije potrebna, tek onda kada je i sama svesna da nece biti opterecena stvarima kojima ne zeli da bude opterecena. Mozda bas zbog toga imamo i gradaciju odnosa u nasim zivotima? Sa nekima uvek mozemo biti ono sto jesmo. Drugi nisu zasluzili da budemo ono sto jesmo. Cemu davati nekome nesto sto taj neko smatra bezvrednim? Jednostavno, bolje je prihvatiti da ljudi imaju razliciti sistem vrednosti, i da nam nisu iste stvari u zivotima bitne.
I onda me to sve vrati na pocetak razmisljanja... Sta ja to stvarno i zapravo vidim u bdsm-u? Isto sto i u ostatku svog zivota. Iste stvari. Iste vrednosti. Iste stvari me privlace i iste odbijaju. Vidim ljude, vidim osobe, vidim licnosti. Vidim ili pripadnost ili odbojnost. Onako kako pristupam ljudima koji nemaju veze sa bdsm-om, tako pristupam i ljudima koji imaju veze sa njim. Ne odvajam ga od ostatka svog zivota. On je deo mene, bas kao sto je i sve drugo deo mene. Cini me celom, cini me potpunom, cini me onim sto jesam. Bez njega, bila bih neko drugi, bas kao sto bih bila neko drugi bez bilo cega drugog u sebi. Tako posmatram i druge ljude. Kao celine. Ne mogu da ih odvajam i razdavajam, seciram i uzimam samo delice koji mi odgovaraju. Moraju biti celi. I moraju zeleti da budu celi. I bas kao sto ne zelim sebe da dajem u delicima, tako ne zelim ni delice koji se nude, jer imaju problem da budu celina. I to je jedini kompromis na koji nikada vise u svom zivotu necu pristati. Da podelim i da budem podeljena.
|
