zivot badema

Ljudi se često moraju dokazivati svijetu, ali još je gore što se moraju dokazivati sami sebi. Osim što smo sami sebi najveći kritičari, često neznamo što je dobro za nas. Tako sam ja sebi, prije osam godina, u onim nježnim godinama u kojim sam tek zakoračio u prvi srednje, odlučio dokazati da nisam baš jako paranoičan. U stvari, da sam potpuno normalno socijalno biće kao i svi ostali, bez paničnih trzaja od pretjerane pažnje i pogleda u mom smjeru. Ne trebam pričati kakav je to fijasko bio, ali VAŠIMA-BBBAJ me ipak nagradio za tu ludost, iako me, po mom mišljenju, jednostavno trebao pogoditi munjom i usmrtiti na mjestu.
Za svoj sam ludi pothvat izabrao dvorište jedne osnovne škole na velikom odmoru. Samo ću proći, mislio sam, i dokazati sebi da mi pogledi i gomila osnovaca oko mene baš nimalo ne smetaju. Moš' mislit. Činilo mi se kao da svi gledaju u mene, pričaju o meni, smiju se meni, pokazuju na mene, ispuhuju dim prema meni... Pred kraj dvorišta već sam počeo i lagano trčati u silnoj želji da umaknem iz te pogubne sredine. I naravno, nisam gledao kuda hodam. I naravno, još jedna osoba se žurila i nije gledala kuda hoda. Po nekom čudnom prirodnom zakonu (nazovimo ga Faktorom Sudara), takve dve osobe se moraju sresti. Da stvar bude gora, FS je proporcionalan razlici masa dvoje ljudi koji se sudaraju (što je razlika veća, veći je i FS), a ukoliko je prisutna razlika spola, on poprima gotovo astronomske visine. Budući da je dotična gospodična bila sigurno 30ak kila lakša od mene i ženskog spola, mi smo se sudarili. Moja brada pritom je nekako uspjela sudariti se s njezinim nosom, što je ovaj popratio neugodnim zvukom krckanja i mlazom krvi iz obje nosnice, uz jedno bolno "Olala..." i nečim nalik na jecaj. Učjnilo mi se da je vrijeme stalo dok sam razmišljao što da učinim: prihvatim gospodičnu da ne bi pala, pokušam zaustaviti krvarenje, počnem tražiti pomoć ili jednostavno bacim torbu na pod i pobjegnem vrišteći, dižući usput oblake prašine za sobom? U silnoj panici i smetenosti, pokušao sam učiniti sve to odjednom pa je stvar ispala prilično nezgodna. Naime, osim što sam oskvrnuo svetost osnovnoškolskog dvorišta svojom srednjoškolskom, sotonskom nogom, nokautirao nevino jaganjce, sad sam ga još i podigao u naručje i potrčao, očito ga namjeravajući oteti i činiti mu grozne stvari. Kad sam uvidio kriminalnost svog postupka, zaputio sam se prema obližnjoj grupici ufuranih osmaša skejtera, namjeravajući im predati svoj šutljivi i krvareći teret koji je još bio u šoku i pobjeći glavom bez obzira. I tako je započeo moj prezir prema skejterima. Ne samo što su njihova meka srca bila toliko velika da mi pomognu, već su i hladno izjavili da ju sam odnesem u bolnicu (jer ja sam kriv, pa zašto bi se oni zajebavali s time) jer oni pišu kemiju, a ona ionako ide s njima u razred pa će reći nastavnici (nastavnica,čoeče,kolko ovo dugo nisam izgovorio:)zašto je nema. Naravno, ti su se mili dečki nakon toga ponudili obavijestiti njezine roditelje, tako da sam ja mogao biti potpuno miran znajući da apsolutno nitko osim mene i grupice budala nezna da je maloj slomljen nos. Škrgućući zubima, uputio sam se prema bolnici. Hvala VAŠIMA-BBBAJu da je škola bila u centru. Umrite, skejteri.
U bolnici sam se preporodio. Iako je Zorglub stigao možda pol sata nakon što sam mu javio što se dogodilo, stigao sam se izderati na par liječnika i nebrojene medicinske sestre, zahtijevajući da se malu odmah stavi u postupak. Oni nisu znali koliko je hrabrosti, iznerviranosti i, napokon, bijesa, bilo potrebno da ja počnem razgovarati a kamoli se derati na nepoznate, autoritativne ljude, te nisu cijenili moje napore. Mala se skupila na onoj plastičnoj stolici poput mačke, zirkajući naokolo svojim zelenim okicama i pričajući. Mislim da samo zbog toga nisam potpuno izludio, jer mala je bila pametna. Nasmijavala me i održavala na boljoj strani granice između histerije i kolike-tolike pribranosti. Zorglub je stigao i za petnaest minuta uspio šarmirati i potpuno smotati jednu mladu medicinsku sestru, te je mala konačno došla na red. Zorglub i ja smo sjeli i čekali, ne znajući da ćemo to raditi ispred jedne gimnazije još godinama poslije, čekajući istu mladu damu da izađe van, nosa visoko podignutog prema oblacima, lepršave mašte i vrckave, optimistične inteligencije. Da, da, to je naša Lilo, Olala Lilo.