odbabljivanje

jučer nisam mogla pratiti što ona govori. stalno sam gledala u njenu kosu, ne zato što je bila dobra i lijepa. gledala sam je jer sam zamišljala što bih ja poduzela na njenom mjestu: ta kosa bila je sve samo ne dobra. bila bih najsretnija da je nisam primijetila, ali kako?
ubijala me ta previše crna boja. čađava, garava, pomislila sam, ljudi, pa tako crnu kosu nitko na ovoj planeti nema. čak i azijati, oni čije su kose crne i sjajne, ipak imaju neki dodatni pigment koji nije tako crn.
ali ovo? pobjeglo joj je, sama se farbala, frizerka je imala poklonjenu dvojku iz kemije?
ne ljudi, nemojte se bojati u čistu crnu. nemojte i točka. ivo robić je jedini kojem smo to tolerirali, dalje od njega to se više ne radi. izaberite boju koja izgleda prirodno, kao da se niste farbali. ne mora to biti vaša boja s kojom ste rođeni: priroda može pogriješiti. budite blond, svjetlo crveni, tamno crveni, smeđi, uskladite to s tenom, očima, bilo čim, ali nikada nemojte biti sto posto crni. nikada.
i što me još zasmetalo kod nje? dok smo pričale u kafiću, a ja jedva pratila što govori, okrenula se nekoliko puta da pomazi nekog psa. na stražnjoj strani glave vidjelo joj se tjeme jer se izgleda uopće nije bavila tim dijelom. kao da ne postoji. napravilo joj se spljošteno gnijezdo, ako znate o čem govorim. onako, kao da danima nije češljem prošla kroz kosu. znam da se taj dio ne vidi u ogledalu, ali pogledaj se nekako iza, znamo svi kako. priuštila si ovime svima nama koji nismo tvoje ogledalo, jako ružnu sliku.
gle, osoba ne mora imati vrhunsku frizuru svaki dan, ali ako je ovako loša situacija, najmanje što može je da sve skupi u rep i posveti se kosi kad bude stigla. mogla je staviti rajf ili maramu. sve bi bilo bolje.
znam da ima puno važnijih stvari u životu, kao što je egzistencija, zdravlje, ne znam, sve. ali minimum urednosti je ozbiljna obaveza svih nas. zbog koncentracije. zbog poštovanja. urednost je važna jer govori o nama. govori da poštujemo sami sebe i da imamo vremena i snage pozabaviti se sobom.

Sia